Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности (Повереник) је од Министарства за европске интеграције, дана 05. јула 2019. године, примио Студију Европске комисије о процени усклађености Закона о заштити података о личности Републике Србије са прописима ЕУ (Студија).
У Студији се указује на одређене неусклађености новог Закона о заштити података о личности (ЗЗПЛ) са Уредбом ЕУ 2016/679 Европског парламента и Савета од 27. априла 2016. године, о заштити физичких лица у вези са обрадом података о личности и о слободном кретању таквих података (Општа уредба) и са Директивом ЕУ 2016/680 Европског парламента и Савета од 27. априла 2016, о заштити физичких лица у вези са обрадом података од стране надлежних тела у сврхе спречавања, истраге, откривања или гоњења за кривична дела или извршења казнених санкција и о слободном кретању таквих података (Полицијска директива).
Тако се у Студији наводи да члан 40. ЗЗПЛ није у складу са Општом уредбом и Полицијском директивом, као ни са праксом Европског суда за људска права и Европског суда правде, јер се ограничења основних права и слобода могу предвидети само законом и само ако је то нужно потребно за постизање одређеног легитимног циља.
Износи се и мишљење да додатно законско регулисање одређених области које нису обухваћене Општом уредбом, не би било у супротности са њом, уколико постоји потреба за таквим регулисањем. То практично значи да предмет посебног, законског регулисања могу бити и друга питања која нису наведена у Општој уредби, нпр. видео-надзор, евиденције о уласку и изласку из просторија, заштита података умрлих и др.
У Студији се наводи и да ЗЗПЛ садржи неколико одредаба које углавном, нажалост, само преносе одредбе Полицијске директиве, услед чега су неке од њих веома декларативне, неодређене, и као такве не доприносе правној јасноћи, а уз то, налазе се на много места у овом закону, што отежава његово читање и разумевање. Такве одредбе остављају широк простор за различита тумачења и примену по сопственом нахођењу. Добар пример за то представља дефиниција „надлежних органа“, која углавном прати дефиниције из Полицијске директиве, без додатног и прецизног одређивања који су то органи у Србији.
Став изнет у Студији је да Полицијска директива намеће обавезу да се само законом, јасно и конкретно, могу прописати ограничења права физичких лица, а да одредбе садржане у Општој уредби и Полицијској директиви могу да послуже само као смернице за то. Даље, могуће је да национални закон, у овом случају ЗЗПЛ, садржи одредбе које су идентичне или сличне оним које су наведене у Општој уредби или Полицијској директиви, али у том случају оне не могу представљати правни основ за ограничење права физичких лица. Другим речима, потребно је да се законом јасно уреди када је могуће ограничење права лица на која се подаци односе, а не да то овлашћење препушта руковаоцима података.
Поред тога, у Студији се указује да би ЗЗПЛ требало посебно уредити да она обрада података од стране надлежних органа која се не врши у посебне сврхе, спада у домен општег режима ЗЗПЛ, односно да се на такву обраду примењују његове опште одредбе.
На основу наведених и других навода из Студије, њени аутори закључују да постоји потреба да се размотре измене ЗЗПЛ .
С тим у вези, заменица повереника, Станојла Мандић апелује на надлежне органе, Владу Републике Србије и Министарство правде и позива их да заједно са Повереником, размотре питање измене ЗЗПЛ; пре почетка његове примене, уважавајући ставове изнете у предметној Студији. Дорадом ЗЗПЛ би биле отклоњене нејасноће на које су указивали и представници струче јавности и привреде, као и Повереник, а које га у појединим деловима чине тешко применљивим или готово неприменљивим.
