Питање видео надзора у стамбеним зградама не уређује ниједан закон. Ни сам Закон о заштити података о личности („Службени гласник Републике Србије", бр. 97/08 и 104/09 - др. закон, 68/2012 – Одлука УС и 107/2012), као матични, кровни закон у овој области, ни једном једином одредбом не уређује обраду личних података грађана путем видео надзора уопште, па ни видео надзора у стамбеним зградама. Упркос томе, приликом увођења видео надзора потребно је држати се начела Закон о заштити података о личности, као и усвојених међународних стандарда у овој области.
Употреба видео надзора може значајно да угрози приватност појединца/ке, али и друга права и слободе људи (нпр. слобода кретања, право на заштиту података о личности), па се на његово увођење не сме гледати као на обичну техничку одлуку и зато се за доношење овакве одлуке по правилу тражи квалификована већина, знатно већа од уобичајене. Нпр. закони Словеније и Црне Горе предвиђају да је то сагласност 70 % а Македоније чак 100 % власника станова. При том ваља јасно дефинисати разлоге увођења надзора, тј. сврху обраде (безбедност људи, заштита имовине и сл.).
Приликом одлучивања који простор треба покрити видео надзором, треба имати у виду принцип сразмерности примене видео надзора и принцип сразмерности у вршењу активности видео надзора, што између осталог подразумева процену да ли је са становишта сврхе обраде неопходно одређени простор покрити видео надзором или се сврха обраде може оставрити на мање инвазиван начин, затим сразмерност поступака мора бити адекватна. Визуелни угао који покрива камера не сме бити такав да се снима већи простор од оног који је неопходан за оставарење сврхе обраде или да покрива простор који је искључиво власништво приватних лица. У многим земљама видео надзор подразумева надзор над уласком и изласком у заједничке просторије, а не и надзор током боравка у просторији. У неким од њих је чак такав надзор неких заједничких просторија, укључујући и лифтове, забрањен. Исто тако у многим земљама је забрањено снимање уласка и изласка из индивидуалних станова. Видео надзор на сваком спрату, који би покривао приватне станове, не би био дозвољен.
Даље, што се тиче питања да ли је оправдано да сви станари зграде могу пратити снимак свих камера на свом телевизору мишљења смо да треба забранити приступ снимцима система видео надзора преко интерне кабловске телевизије, јавне кабловске телевизије, интернета или других средстава за електронске комуникације којима се такви снимци могу пренети, било у тренутку њиховог настанка или након тога, из разлога што то омогућава неограничено широком кругу корисника да без стварне потребе и разлога задиру у приватност грађана, тј. станара и трећих лица (која из различитих разлога далазе у посету станарима зграде). Потреба и значај предузимања мера ради заштите имовине и лица, не искључује обавезу да те мере буду сразмерне сврси, и да се њима не повређују Уставом зајамчена права грађана.
Коначно, лица која ступају у простор покривен видео надзором имају право да о томе буду обавештена. Стамбена зграда која врши видео надзор дужна је да на видном месту истакне јавно обавештење да се врши видео надзор, које би требало да садржи податке о томе да је видео надзор у току и ликовни, односно графички симбол видео надзора, назив руковаоца који врши видео надзор, и број телефона на који се могу добити информације у вези предметног видео надзора.
Поред тога, систем видео надзора који се користи за вршење видео надзора мора бити заштићен од приступа неовлашћених лица.
