У досадашњој пракси примене Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, Врховном суду Србије на основу чл. 27. Закона, који предвиђа да се против решења Повереника може покренути управни спор, поднето је 32 тужбе. У 6 случајева у којима је до сада одлучивао, суд је тужбе одбацио или одбио као недопуштене, односно неосноване.

Тим поводом, Повереник Родољуб Шабић је изјавио:

„Без обзира на релативну непрецизност, наведена одредба право на покретање управног спора јемчи само грађанима, новинарима, медијима, односно тражиоцима информација, тј. лицима о чијем праву је решавано. Орган, који је о праву решавао, у складу са правилом да првостепени орган не може водити управни спор против другостепеног, нема право на тужбу. То је потврђено и ставовима израженим у одлукама Врховног суда о одбацивању таквих тужби.

Иза покушаја да се сакривање информација од јавности и непоступање по решењу Повереника за информације правда подношењем, иначе, недопуштене тужбе, може стајати незнање, али често и нешто много горе.

Јер, и независно од допуштености тужбе, онима који раде у органима власти морало би, генерално, бити познато да тужба у управном спору не одлаже извршење коначног управног акта. Зато се, у неким од поменутих случајева, сасвим основано може претпоставити да је реч о свесном и упорном кршењу права јавности да зна.

Свесно и упорно кршење било ког закона од стране носилаца власти је нешто што се сигурно не сме толерисати. Оно би, чак и у узаврелој политичкој атмосфери, морало за собом повлачити одређене облике одговорности. Надлежни за покретање поступака одговорности, јер с тим у вези Повереник нема никаквих овлашћења, морали би коначно да се постарају да тако и буде. У противном, ризикују закључак да се с таквим поступањем солидаришу.“