Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности апеловао је данас на посланике у Народној скупштини да усвоје амандман на Предлог закона о прекршајима којим се предлаже продужење рокова застарелости за прекршаје утврђене Законом о слободном приступу информацијама од јавног значаја.
Повереник подсећа да се ради о прекршајима који по природи ствари чине функционери односно службена лица, дакле људи чија је обавеза да обезбеђују примену закона. Чињеница да ти људи интензивно крше закон, морала би бити довољан повод за јачање свих инструмената одговорности.
Указујући да је стање у вези са одговорношћу за кршење права јавности да зна веома далеко од задовољавајућег, а посебно да кратки рокови застарелости прекршиоцима закона нуде висок степен извесности да ће избећи одговорност, повереник Родољуб Шабић је изјавио и следеће:
„Изненеђен сам чињеницом да Влада Србије није прихватила овај амандман. Мислим да је образложење које је Влада дала за тај поступак – „рок од две године за наступање апсолутне застарелости је примерен" заиста тешко, тачније немогуће довести у склад са стварним чињеницама.
Илустрације ради, подсетићу да је у току 2011. и 2012. године почињено више хиљада прекршаја Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја а да надлежна министарства нису покренула ниједан прекршајни поступак. Нису то учинили чак ни у случајевима најдрастичнијег кршења Закона о којима их је обавештавао Повереник за информације, који иначе Законом није овлашћен да сам покрене прекршајни поступак. Те поступке, надлежни више, и да хоће, не могу покренути јер је наступила застарелост.
У истом периоду, у малом броју случајева у којима су поступке успели да покрену као оштећени, грађани, НВО или медији, издејствовано је само неколико десетина осуђујућих одлука. Дакле, број оних који су сносили какву-такву одговорност изражава се у најбољем случају само у промилима.
У таквим условима постојећи ниво примене Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја обезбеђиван је практично без доприноса који примени сваког закона треба да дају санкције. Обезбеђиван је честим јавним критичким иступима повереника и посебно притисцима медија и јавности. То је било нужно и добро али то свакако не сме да замени елементарни принцип правне државе – да се за кршење закона мора сносити одговорност.
Неприхватањем предлога да се продуже рокови наступања застарелости за кршење Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја шаље се вишеструко лоша порука. Подсећам да ове прекршаје по природи ствари не врше „обични" грађани већ функционери, односно службена лица, дакле људи који су бирани и плаћени да обезбеђују примену закона. Та чињеница морала би да наглашава значај њихове одговорности сваке врсте, па и прекршајне. Та одговорност би морала бити правило, принцип, а њен изостанак због застарелости само редак изузетак, а не обрнуто. Задржавање очигледно прекратких рокова застарелости којима се готово гарантује избегавање одговорности за кршење права јавности посебно уз истовремено продужавање рокова застарелости за неке прекршаје које чине предузетници и грађани, није у складу с тим принципом."
