Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности упутио је министарству здравља писмо у коме указује на бројне проблеме у вези са заштитом података о личности у здравству и на неопходност да се стање у тој области мења робусније и енергичније.
Повереник оцењује да су закони којима се регулишу евиденције у области здравства застарели и превазиђени и да та чињеница уз недостатак организационих, техничких и кадровских мера има за последицу угрожавање права пацијената на заштиту података о личности.
С тим у вези повереник Родољуб Шабић је изјавио и следеће:
„Закони који су креирани пре неколико деценија у битно различитим економским, политичким, културним и свим другим релевантним околностима, нису и не могу бити адекватни приликама у којима живимо, па ни стандардима утврђеним Законом о заштити података о личности.
Важећи закони у области здравства не дају одговоре на читав низ битних питања која се свакодневно отварају, нпр. у вези с тим да ли, односно ко све, зашто и под којим условима може приступати медицинским подацима пацијената.
Закон о здравственој заштити не регулише шта се догађа са подацима пацијената када здравствена установа у приватној својини престане да постоји.
Закон такође уопште не регулише услове за коришћење података из медицинске документације у сврху научних истраживања, а истовремено су све чешћи захтеви за формирање разних регистара оболелих од појединих болести, при чему се као сврха најчешће наводи управо научно-истраживачки рад.
Одсуство адекватних нормативних, организационих, логистичких, техничких и кадровских мера често има за последицу непотребно, а посебно непријатно задирање у приватност оболелих од појединих болести. На медицинским картонима, документацији чак и рецептима здравствено особље великим црвеним словима означава ХИВ/АИДС статус и тако ту информацију чине доступним широком кругу лица, због чега на жалост неретко пацијенти бивају изложени примитивном стигматизовању.
Коначно, још једном, по ко зна који пут морам да подсетим на несхватљиву, вишегодишњу доцњу Владе да донесе Уредбу о заштити тзв. нарочито осетљивих података, у коју категорију, уз остале, закон сврхстава и медицинске податке. У одсуству те Уредбе законом предвиђена „посебна" заштита тих података је само празна прокламација.
Имајући у виду све наведено, без обзира на објективне и субјективне тешкоће с којима је суочено наше здравство нужно је, без одлагања, започети са предузимањем мера којима ће се обезбедити Уставом и Законом о заштити података о личности зајамчено право на заштиту личних података у области здравства."
