Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности упутио је Влади Србије писмо у коме указује да је стање нормативне уређености у области класификације тајних података такво да подразумева озбиљне ризике и за остваривање права јавности али и у још можда већој мери и за безбедносне интересе земље и општу правну сигурност.  

Закон о тајности података две године након доношења веома слабо функционише односно не функционише. По мишљењу Повереника област тајности података је у стању забрињавајуће импровизације у коме се ни за једну информацију која носи ознаку поверљивости не може поуздано рећи да је класификована на потпуно легалан начин и у којој је, сходно томе крајње проблематично може ли се, на легалан начин, поставити питање било чије кривичне одговорности за одавање таквих информација. Проблем огромне количине наслеђених старих тајни није решен а истовремено се нове тајне, производе без поузданих критеријума. Стекли су се, по оцени повереника, сви услови за хитно предузимање мера са којима се веома доцни, укључујући и битну иновацију закона или његову замену потпуно новим.

С тим у вези повереник Родољуб Шабић је изјавио и следеће:

„Главна слабост Закона о тајности података је то што је у сврху његове примене, као нужно, предвиђено доношење енормно великог броја подзаконских аката. Влада је донела један број тих аката. Нажалост, само један такав акт донет је у року. Остали су донети са мањом или већом доцњом или уопште нису донети. А најопасније је  што Влада није донела, за примену закона, најважније подзаконске акте. Није утврдила ближе критеријуме за одређивање степена тајности „државна тајна“, „строго поверљиво“, „поверљиво“ и „интерно“.

Због напред наведеног немамо јасне стандарде о садржини било ког степена поверљивости а органи власти нису могли да примене одредбе Закона о мерама заштите и евиденцијама, као ни да извршавају друге обавезе.

Надзор над спровођењем закона и прописа донетих на основу закона требало би да врши Министарство правде које не располаже практично никаквим ресурсима за обављање те функције, па се надзор практично не врши.

Руководиоци свих органа власти су били у обавези да у року две године  преиспитају старе ознаке степена тајности. Нажалост, али логично, жељени ефекти су изостали будући да норма, која је требало да обезбеди декласификацију велике количине докумената који још увек носе формалну ознаку поверљивости, иако за то не постоји стварна потреба, не предвиђа никакве санкције за евентуално пропуштање ове обавезе, на шта је Повереник упозоравао још у време доношења Закона.

Органи власти су били дужни да у року од једне године ускладе своју организацију са одредбама овог закона, а у року од две године да обезбеде да свим запосленим лицима, која морају имати приступ тајним подацима, буду издати потребни сертификати. Истекли су рокови а обавезе нису извршене.

Све наведено упућује на закључак о томе да се једна важна област налази у стању забрињавајуће импровизације. Одговоран однос према праву јавности да зна али и према безбедносним интересима земље и правној сигурности захтева да се то стање без одлагања промени.“