Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности поводом све чешћих најава увођења видео надзора великог обима у стамбеним зградама у Београду, а и у другим срединама упозорава да је реч о активностима којима треба приступати крајње озбиљно уз сагледавање свих консеквенци које њихова реализација подразумева.

С тим у вези повереник је апеловао на Владу Србије да процес имплементације савремених стандарда заштите података о личности у наш правни поредак, процес  који већ две године стоји у месту, активира и да се, као минимум минимума  допуни Закон о заштити података о личности одговарајућим одредбама о видео надзору.  Повереник је припремио предлог за допуну Закона коју ће и као формалну иницијативу доставити Влади.

Повереник Родољуб Шабић је изјавио и следеће:

„Најава спровођења акција видео надзора у стамбеним зградама у димензијама какве до сад нису забележене је још једна прилика да се подсетимо на чињеницу да општи принципи утврђени Законом о заштити података о личности немају, кад је у питању видео надзор, своју прецизну разраду.

Услед тога немамо праве одговоре на нека веома битна питања. Ко и како одлучује о увођењу видео надзора у стамбене зграде? Шта се конкретно надзире, односно може надзирати? Ко и под којим условима има право приступа базама података о личности које се снимањем у току видео надзора формирају? Колико и како се те базе података чувају од приступа неовлашћених лица? Да ли робусно увођење видео надзора подразумева мере које би биле адекватно реаговање на досадашња лоша искуства са повредама приватности?

С тим у вези подсећам да се у великој већини земаља увођење видео надзора у стамбене зграде, управо због ризика по приватност не сматра обичном техничком одлуком и да се зато за доношење овакве одлуке по правилу тражи квалификована већина, знатно већа од уобичајене. Нпр. закони Словеније и Црне Горе предвиђају да је то сагласност 70 % а Македоније чак 100 % власника станова.

 У многим земљама видео надзор подразумева надзор над уласком и изласком у заједничке просторије, а не и надзор током боравка у просторији. У неким од њих је чак такав надзор неких заједничких просторија, укључујући и лифтове, забрањен.  Исто тако у многим земљама је забрањено снимање уласка и изласка из индивидуалних станова.

Коначно, са становишта најшире прихваћених стандарда, морало би бити онемогућено да се провера записа система видео надзора врши путем интерне или јавне кабловске телевизије и на сличне начине, јер омогућава неограничено широком кругу корисника да без стварне потребе и разлога задире у приватност грађана.   

Потреба и значај предузимања мера ради заштите имовине и лица, не искључује обавезу да те мере буду сразмерне сврси, и да се њима не повређују Уставом зајамчена права грађана.“