Извор: "Блиц"

„Доставите нам листинг одлазно-долазних комуникација за број мобилног телефона .... у временском периоду од ... до ... 2010. године.“ Овај „лаконски“ захтев је недавно стигао на адресу једног нашег великог оператора мобилне телефоније. Кад је оператор одбио да поступи по захтеву уз образложење да није у складу са законом, те да је за његову реализиацију потребна одлука суда, подносилац захтева, заменик тужиоца из града у унутрашњости га је поновио и пропратио га стављањем у изглед одговорност. Оператор је затражио заштиту од Повереника за (информације) и заштиту података о личности.

А повереник је затражио интервенцију републичког јавог тужиоца. Разговор повереника и републичког тужиоца је показао да деле мишљење засновано на члану 41. Устава – да је тајност средстава комуницирања неповредива, а да су одступања могућа само на основу одлуке суда и да и Законик о кривичном поступку предвиђа да меру аутоматског рачунарског претраживања личних и других са њима повезаних података и њихове електронске обраде наређује истражни судија.

У току разговора, републички тужилац је позвала тужилаштво из кога је стигао спорни захтев и наложила да одмах повуче поднете захтеве, а да убудуће, ако и кад за то постоје услови, сличне захтеве поднесу само уз претходно прибављену наредбу суда. Обавестила је Повереника, мада сматра да је реч о изолованом случају а не правилу, да ће на исти став бити упозорени сви шефови тужилаштва.

Проблем је решен тако „лако“, да би се могло рећи да није вредан пажње. Али није тако, напротив. Убудуће, у кругу аспираната на приступ подацима о комуникацији грађана без контроле, имаћемо једног мање. У процесу спорог и тешког „растанка“ са схватањима по којима је, кад је у питању приватност грађана, власти дозвољено све што пожели, отпор оператора и реакција републичког јавног тужиоца могли би обележити нешто веома важно. Како каже она Черчилова изрека – ако не крај, чак ни почетак краја, онда бар крај почетка.