Извор: "Блиц"

Сва је прилика да ће нас Извештај ЕУ о напретку Србије на европском путу подсетити на питање -  како ствари стоје са реституцијом? Пре отприлике пет и по година, добили смо Закон о пријављивању и евидентирању одузете имовине који је изгледао као први озбиљан наговештај спремности државе да почне са решавањем проблема које је већина транзиционих држава одавно решила - враћање или обезбеђивање накнаде за имовину која је одузета без накнаде применом прописа о национализацији, аграрној реформи, конфискацији, секвестрацији... И то спремности да то уради врло брзо јер је закон „позвао" да се пријаве поднесу што пре, чак је то и орочио (празном) “претњом”  - ко пријаву не поднесе до краја јуна 2006. губи свако право на реституцију!!

Ипак, пет и по година касније власт још увек располаже некада одузетом имовином,  чак њен највреднији део, грађевинско земљиште ставља на располагање и неким новим корисницима. И без ЕУ сасвим је природно што постоји интересовање за то под којим условима  и до када ће то чинити ?

Тешко је „разумети" честе проблеме у приступу информацијама у појединим, конкретним случајевима. Још теже то што није познато колико је коштала примена пре пет и по година донетог закона, какве и колике ресурсе је захтевала, какви су реални ефекти. Али најтеже је објаснити ускраћивање информација о нацртима закона или докумената који би и иначе морали бити на јавној расправи или о (не)постојању и стању банковних рачуна који су законом наменски предвиђени управо у сврху реституције?

Сва питања у вези са денационализацијом су легитиман предмет интересовања не само грађана који су непосредно заинтересовани да им се имовина врати или надокнади, већ и свих других грађана Србије. Не само зато, јер ће решавање питања реституције бити од  утицаја на процес европских интеграција, који многи грађани доживљавају као прворазредни интерес већ и зато што од начина, врсте и обима реституције зависи и део терета који ће директно или индиректно и они сносити.