Извор: "Блиц"

Кад је крајем прошле године Народна скупштина донела Закон о одређивању максималног броја запослених у републичкој администрацији и Закон о одређивању максималног броја запослених у локалној администрацији, као Повереник за информације поздравио сам одредбе ових закона јер су у функцији унапређења транспарентности рада власти. На пример, чл. 6. првог закона гласи:

„Подаци о броју запослених и ангажованих лица, као и подаци о износу исплаћеном за њихове плате, додатке и накнаде јесу јавни.

Органи државне управе, јавне агенције и организације за обавезно социјално осигурање дужни су да податке из става 1. овог члана објаве на својој интернет презентацији, на крају сваког месеца.

Регистар са подацима о броју запослених и ангажованих лица у органима државне управе, јавним агенцијама и организацијама за обавезно социјално осигурање и о износу исплаћеном на име њихових плата, додатака и накнада води се у министарству надлежном за послове финансија и објављује се на интернет презентацији тог министарства.“

Мање више исто пише и у чл. 11. другог закона. Значи, уз то што се јавност података о броју запослених у органима власти и износима средстава која се троше на њихове плате и накнаде по самом Закону о слободном приступу информацијама подразумева, то је додатно потврђено и овим законима. Али, не само да на веб сајтовима органа власти тих података углавном нема, да „наравно“ нема ни регистра на сајту Министарства финансија, него се они ускраћују и онда када их неко изричито тражи, и чест су разлог жалби Поверенику.

Чему служе регистри којих „има“ а нема? Крајње је време да се појаве, постоје бар два очигледно добра разлога за то. Први – закони се ваљда доносе да би се примењивали. И други, још важнији – то је начин да се јавности омогући да да користан допринос изградњи ефикасније и боље организоване власти и борби против нерационалности, неодговорности и корупције. А тај допринос је не само добро дошао, него је неопходан.