Извор: „Дневник“

Инсајдери у Србији без заштите

У транзиционим временима истина прва настрада. Друштво обавијено корупцијом просто вапи за појединцима који имају поштење и храброст да „цинкаре“. Али не да цинкаре из злобе и пакости, већ да би разоткрили разарача српске државе – корупцију. Но, малобројни и добродошли инсајдери у српском друштву остављени су на ветрометини и препуш тени сами себи након што су открили корумпираног шефа, функционера који је примио мито и омогућио да неко победи на тендеру, или након што су обелоданили да њихова фабрика у којој раде испушта у реку опасне хемикалије, обелоданили да се неко незаконито прислушкује...

Повереник за информације од јавног значаја Родољуб Шабић се већ неколико година залаже за заштиту инсајдера, односно људи који су проговорили и открили корупцију у својим срединама, а који су због одавања тајни после били изложени различитим непријатностима, па чак и отказима на радном месту.

Нажалост, иако нисам био усамљен та настојања нису дала резултат. Улога инсајдера, односно оних који су по природи свог посла у контакту с поверљивим службеним информацијама, једна је од најважнијих у борби против корупције, а они који у интересу јавности одлуче да јавно говоре о неправилностима треба да буду озбиљније заштићени.

Недавно смо пропустили прилику да усвајањем амандмана Заштитника грађана на Закон о слободном приступу информацијама обезбедимо квалитетна правна решења за заштиту инсајдера. У првој следећој прилици ту грешку требало би исправити јер уосталом на то нас, поред осталог, позива и недавно усвојена Резолуција Савета Европе о заштити инсајдера. Необичан однос власти према питању инсајдера може се тумачити на различите начине: може бити да је реч о недостатку политичке воље, а може бити да овде у Србији баш и не воле „цинкароше“. Међутим, у вишегодишњем раду повереника за информације од јавног значаја ни у једном случају нисам препознао „цинкароша“ који је откривајући корупцију то чинио из злобе и пакости, већ заиста храбре појединце који су указивали на незаконитост којом се наноси штета држави. Не ради се овде ни о каквим цинкарош има већ о људима који често јавно проговоре о корупцији да би устали у заштиту јавног интереса, тј. да би се зауставио криминал и корупција.

Они због тог доброг што чине после имају озбиљне последице јер бивају изложени разним непријатностима, шиканирају се, остају без посла. – објашњава за наш лист Родољуб Шабић.

Када људи знају да ће после бити заштићени, они ће бити спремни да говоре о неправилностима о којима имају сазнања у сопственој средини. С друге стране, ако су сведоци да они који су помогли да се открије нека незаконитост након тога страдају и бивају препуштени сами себи, многи ће устукнути и радије ћутати него изаћи пред јавност и помоћи да се корупција санкционише. САД су међу првима препознале значај инсајдера па су између осталог основале и Национални институт који се бави механизмима заштите. Дакле, инсајдери су храбри и поштени и не може се ни у једном случају за њих рећи да су цинкарош и. Људи могу бити савесни или несавесни, а онај који зна да неко поред њега чини нешто незаконито или да краде, а он то види, може поступати у складу са својом савесношћу. Члан Савета за борбу против корупције Стјепан Гредељ одбијање посланика Скупштине Србије да прихвате амандман и уведу заштиту инсајдера објашњава као још један од доказа да Србија није демократско друштво: Да ли је одбијено зато што је у питању наш менталитет, односно то да не волимо цинкароше, или зато што то политичарима није у интересу тешка је дилема. Чини ми се да има и једног и другог, али да ипак више превладава ово друго, односно да не постоји политичка воља да се појединци који могу разоткрити афере заштите јер сви у својим „двориштима“ имају толико прљавш тине и незаконитости да би врло брзо и сами постали „жртве“ инсајдера. Дакле, превасходно је реч о страху да се не „провали“ оно што власт и они који у њој учествују раде.

Гредељ истиче да све док се у српском друштву не прихвати оно што је у другим државама доказао као саставни део борбе против корупције, а инсајдери – звиждачи или дувачи у пиштаљке су свуда добили своје посебно место, истинске и праве борбе против овог највећег зла и разарач а друштва нема нити ће бити. Власт се отима за своје интересе, синекуре, феноменалне плате какве немају ни много богатије државе у свету. Овде један посланик и директор има плату већу од британског премијера, а где смо ми а где су они! Лицемерно је и то што мало - мало па политич ари позивају грађане да заједно са њима граде друштво, да га постављају на здраве ноге, а у исто време одбија да усвоји амандман којим би се тај исти грађанин – инсајдер заштитио када укаже на корупцију. Како могу људи поштено да изграђују друштво ако унапред знају да ће страдати ако кажу да је лопов - лопов - пита се Гредељ.

Антрфиле : Радника „дугачак језик” коштао радног места

Радник - инсајдер из ЈП “Путеви Србије, који је први проговорио о крађи тешкој неколико милиона евра и на основу чијих је изјава разоткривена „друмска мафија“, објашњава Шабић, остао је без посла и тек три године касније, након медијске кампање коју је повереник за информације иницирао, враћен на посао. У исто време новинарке које су у жељи да допринесу разоткривању криминалне афере објавиле делове транкрипта о прискушкивању разговора неких лица укључених у аферу тужене су и кривично гоњење. Јесте њих, истиче Шабић, на крају тужилаштво ослободило и одустало од гоњења, али је остала чињеница да су сви они који су желели да се разоткрије корупција и казне кривци заправо били прогоњени и изложени непријатности само зато што Срибија није спремна или способна да усвоји посебну заштиту за инсајдере.