Извор: Блиц

Уобичајено је да, поводом 3. маја, Међународног дана слободе медија, релевантни субјекти који се баве стањем и заштитом слободе медија, дају пригодне оцене о нивоу те слободе у појединим или свим земљама света. Тако смо недавно могли чути да је Фреедом Хоусе оценио да је Србија земља слободних медија у којој је заступљена отворена политичка утакмица, а независност медија се поштује. Додатну специфичну тежину овој, заиста доброј, оцени даје то што смо је први пут добили. До сада најбољи резултат је био само „делимчно слободни медији“.

Неке ће, из разумљивих разлога, ова оцена обрадовати. А другима ће, из ништа мање разумљивих разлога, изгледати необјективна. Али, уместо спорења боље је да се поводом Дана слободе медија подсетимо на нека питања, итекако важна за фукционисање медија на начин примерен демократском друштву.

Без обзира на одређени напредак у остваривању слободе приступа информацијама, још увек има много оних који не кажњено права јавности ниподаштавају и крше. Зар није крајње време да се коначно активирају механизми одговорности за кршење закона?  

Недовољно информација о раду власти је доступно на најлакши, најпрактичнији начин, њиховим јавним презентирањем на Интернету. Смемо ли бити задовољни постојећим нивоом електронске комуникације наше власти и јавности, ако нас сврстава близу дна европске лествице? 

Потребно је до краја отклонити све механизме имплицитне цензуре, а простор за деловање новинара и медија, и правно и фактички, довести у склад са принципима демократског света. Да ли је сада у складу са чл. 10. Европске повеље о људским правима?

Обавеза државе да новинарима обезбеди елементарну личну безбедност, као и да казни оне који је угрозе, бар на речима, је неспорна. Ипак, трајно се „одржавају“ случајеви у којима ни више година након смрти новинара, јавност није знала да ли су и шта тим поводом надлежни предузимали. Је ли подједнако неспорно да је и због прошлости, а још више због будућности, изузетно важно да их надлежни органи расветле?