ПОВЕРЕНИК
ЗА ИНФОРМАЦИЈЕ ОД ЈАВНОГ ЗНАЧАЈА
И ЗАШТИТУ ПОДАТАКА О ЛИЧНОСТИ


logo novi


ПОВЕРЕНИК
ЗА ИНФОРМАЦИЈЕ ОД ЈАВНОГ ЗНАЧАЈА
И ЗАШТИТУ ПОДАТАКА О ЛИЧНОСТИ



logo novi

ПОВЕРЕНИК
ЗА ИНФОРМАЦИЈЕ ОД ЈАВНОГ ЗНАЧАЈА
И ЗАШТИТУ ПОДАТАКА О ЛИЧНОСТИ





Читај ми

Извор: „Данас“

 

Родољуб Шабић

ЛИЧНИ СТАВ

 

Може изгледати да јесте, али није дигресија започети текст о једној одредби Кривичног законика једним „неозбиљним“ питањем - Можете ли да замислите да одете на спавање као припадник једне нације, а пробудите се као припадник друге? еома тешко, заправо немогуће, зар не? Разуме се, не због тога што је спорно да ли сваки човек може променити свест о сопственој националној припадности. Може, наравно. Ставови о томе одавно су еволуирали, од ултраконзервативних по којима је та свест објективно детерминисана, задата и непроменљива, до савремених по којима је она, пре свега, ствар субјективног осећања. Али неспорно је да свест о припадности некој националној скупини човек формира сам, и да је не формира и не мења ни лако, ни брзо.

Па ипак, по свему судећи, ових дана се са неким нашим суграђанима догодило нешто потпуно обрнуто. Догодило се да дан заврше нпр. као Мађари, а да сутрадан „сазнају“ да су нпр. Буњевци. Да заспе свесни припадности једној националној мањини, или неприпадању ниједној, а да их надлежни органи власти „пробуде“ обавештењем да су за изборе за националне савете националних мањина уписани у посебан бирачки списак неке националне мањине којој ни сањали нису да припадају. Како су реаговали не знамо, али знамо да су подаци о националној припадности, не без разлога, Законом о заштити података о личности утврђени као нарочито осетљиви подаци. А такође знамо да су, и независно од закона, многи људи посебно осетљиви на чињенице у вези са националном припадношћу, па је логично претпоставити да је за добар број њих ово било узнемиравајуће или непријатно.

Зато овај догађај заслужује озбиљну пажњу. Не може бити спорно да су избори за Националне савете националних мањина веома значајна ствар за демократску легитимацију државе. Успешно спровођење тих избора уз непосредно учешће, што је могуће већег броја припадника националних мањина, у неспорном је интересу државе и друштва и захтева максимално ангажовање расположивих ресурса, не само државних. Стога је разумљиво да су надлежни за организовање и спровођење ових избора, Министарство за људска и мањинска права и органи локалне самоуправе, очекивали, подстицали и тражили помоћ и подршку медија, невладиног сектора, па и политичких странака, чак и калкулишући са ризиком који појачани „активизам“ са собом носи. Нпр. ризик да се под фирмом пружања помоћи, врши незаконита обрада података о личности, да се успостављају посебне „приватне“, страначке и сличне збирке података на основу фотокопија захтева или личних докумената односно пописа лица са адресама, бројевима телефона и сл., био је прилично очигледан.

На потребу да се о томе води рачуна  као повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности благовремено сам упозорио, а кад су неки каснији догађаји то и потврдили, моји сарадници и ја смо, у границама могућности, предузели одговарајуће конкретне кораке. Али, ако се с неким ризицима можда и морало рачунати, на неке ствари баш никако се није смело заборавити. На то да су искључиво надлежни и одговорни за вођење посебних бирачких спискова Министарство за људска и мањинска права и органи локалне самоуправе, и да су само они овлашћени да се баве обрадом података о личности коју формирање посебних бирачких спискова подразумева. А поготово на то да само грађанину припада право да (на посебно прописаном обрасцу у писаној форми) поднесе захтев за упис у посебан бирачки списак, и да то не може, ван законом предвиђених услова, обављати неко други уместо њега.

Информације о уписивању људи у посебне бирачке спискове без њихове воље указују на могуће тешко кршење људских права. Оне, чак и независно од броја људи који су у питању, а има индиција да је прилично велики, говоре да неко још увек сматра да се према грађанима може понашати као према овцама, које може да пребацује из тора у тор, да их уписује или преписује из једног регистра у други, или ради нешто треће, сходно сопственом нахођењу, „наравно“, не питајући их шта о томе мисле.

Овакво потцењивање било чије личности и приватности морало би да подсети на то да у члану 146. нашег КЗ којим је утврђено кривично дело - неовлашћено прикупљање личних података, пише:„Ко податке о личности који се прикупљају, обрађују и користе на основу закона неовлашћено прибави, саопшти другом или употреби у сврху за коју нису намењени, казниће се новчаном казном или затвором до једне године.

Казном из става 1. овог члана казниће се и ко противно закону прикупља податке о личности грађана или тако прикупљене податке користи.

Ако дело из става 1. овог члана учини службено лице у вршењу службе, казниће се затвором до три године.“

Цитирана одредба Кривичног законика, иако је било разлога, у пракси никада није примењена. А ако ни описано „буђење свести о националној припадности“ (које није било могуће спровести без учешћа службених лица) није права прилика да МУП, тужилаштво и суд  демонстрирају њену практичну примену, онда се дефинитивно намеће питање -Чему она уопште служи?