Извор: Блиц
гост коментатор
Родољуб Шабић
повереник за информације
По нашем закону заштита права на слободан приступ информацијама се остварује на два начина. У односу на готово све државне органе остварује се подношењем жалбе поверенику за информације. Изузетак су Народна скупштина, председник републике, Влада, републички јавни тужилац, Врховни касациони и Уставни суд, против којих се не може изјавити жалба поверенику, већ се уместо тога може тужбом покренути управни спор. И у току прошле године повереник је примио преко 1.500 жалби. Истовремено, против шест горепоменутих органа Врховном суду ради покретања управног спора поднете су две тужбе. Занимљиво је питање - Да ли овај (не)схватљиво мали број тужби, против органа који извесно располажу мноштвом за јавност занимљивих информација, говори о високом степену транспарентности њиховог рада или о изразу неповерења у ефикасност и брзину управног спора као начина да се оствари право на слободан приступ информацијама?
Али, како год било, Врховни суд није у 2009. остао без тужби по основу права на слободан приступ информацијама. Поднето му је чак 35 тужби против одлука повереника. А „занимљив” парадокс је да су више тужби поднели првостепени органи власти него грађани чије жалбе је повереник одбио. А још „занимљивије” што су то чинили позивајући се на одредбу закона по којој се против решења повереника „може водити управни спор”. Може, али ко? Лаици могу не знати, али у органима власти морају знати, јер знају и студенти права, да странка може, али да ни у једном, па ни у овом поступку првостепени орган не може поднети тужбу против другостепеног. Суд је као недопуштене, наравно, одбацио све такве тужбе, али пракса се наставља. Подносе се тужбе за које се зна да ће бити одбачене и тако додатно, док их суд не одбаци, одлаже остваривање права јавности. Слободније речено, траћи се време плаћено новцем грађана (пореских обвезника), да би се исти ти грађани вукли за нос. Зар, ако већ не елементарни професионализам, бар елементарна пристојност не налаже да се са тим прекине?