Извор: "Данас"

Родољуб Шабић

РЕАГОВАЊЕ

Обраћам Вам се у вези са текстом г-дина Зорана Б. Лазаревића, адвоката и пуномоћника Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут“, под називом „Озбиљна нота потцењивања права“, објављеним у Вашем листу 12. 02. 2010. године.

Осврћући се на мој чланак „Торлак и Батут ускраћују информације од јавног значаја“ објављеним у Данасу 15. 01. 2010, г-дин Лазаревић налази да је прилика да се „господин повереник подсети да по предметном закону (Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја) не постоји само право на информацију већ и право на ускраћивање информације и да управо он, и, наглашавам опет, суд иза њега, цени које од ова два права ужива заштиту у сваком конкретном случају.“

Г-дин Лазаревић, уз то, обавештава јавност и да: „уколико господин повереник не прави такву разлику, Институт је прави - једно је јавно преиспитивање спроведеног поступка избора добављача и садржине уговора (што је питање законитости спроведеног поступка), а нешто сасвим друго је питање наводног „угрожавања односно заштите здравља становништва“. Зато је узалудан сваки покушај да се законитост поступања приликом избора понуђача или закључења уговора изједначи са „здрављем становништва“.“

Г-дин Лазаревић ме подсећа и на то да Повереник по члану 35. став 1. тачка 5. Закона о слободном приступу информацијама има овлашћење да решењем одлучи о жалби сваког лица за које сматра да су му повређене обавезе по наведеном закону, па каже: „Повереник, међутим, уместо да искористи своје наведено законско овлашћење, што до сада није учинио, отвара јавну расправу ... о поступању овог института и грубо га и потпуно неумесно квалификује „антологијским“, односно као „бисер“, ... што садржи озбиљну ноту потцењивања права и правног става овог Института ...“

Г-дин Лазаревић се уз то, у већем делу, преко половине текста, бави презентирањем низа информација о позицији и начину рада Института „Батут“ у процесу јавних набавки, о његовим релацијама са РЗЗО или Институтом „Торлак“, пружа уверавања да је уговор о набавци вакцина са Институтом „Торлак“ закључен у свему са спроведеним поступком јавне набавке, да у њему не постоји никакво одступање од расписаног јавног тендера итд, итд.

Тим, већим делом текста, не морам да се бавим, читаоци могу сами да процене вредност тих навода и уверавања. Али сам у обавези да одговорим на наводе који „говоре“ да Повереник, ето, „не зна“ ствари које би морао знати, да „не прави разлике“ које би морао правити, а поготово, да „грубо и неумесно квалификује“ одређене ставове, што „садржи озбиљну ноту потцењивања права“.

Што се тиче „права на ускраћивање информација“, које г-дин Лазаревић спомиње, оно не постоји. Постоји само право на информацију и могућност да то право буде ограничено односно ускраћено. Али,  само, како то лепо стоји у чл. 8. Закона: „ако је то неопходно у демократском друштву, ради заштите од озбиљне повреде претежнијег интереса заснованог на Уставу или закону.“ Дакле, ограничавање јесте могуће, али само изузетно и само из разлога утврђених у чл. 9., 13. и 14. Закона. И, само на начин предвиђен Законом, па је орган који одлучи да ускрати информацију, како стоји у чл. 16.: „дужан да доносе решење о одбијању захтева, да решење писмено образложи и у решењу упути тражиоца на правна средства која може изјавити.“ Институт „Батут“ се није позвао ни на један од разлога предвиђених законом, нити је донео решење које је био дужан донети.

И наравно, да сам искористио овлашћење на које ме г-дин Лазаревић непотребно подсећа, и донео решење којим сам наложио Институту „Батут“ да тражиоцу стави на располагање тражене информације. То решење је, по закону, коначно и обавезујуће. Да ли ће „правни став“ Института „Батут“ бити да то за њих не важи, тек ћемо видети.

Зашто се г-дин Лазаревић упушта у ламентирање на тему разликовања јавног преиспитивања и законитости спроведеног поступка јавне набавке и садржину уговора с једне, и угрожавања односно заштите здравља становништва, с друге стране, не разумем. Ја се тиме ни у тексту у Данасу, ни иначе, уопште нисам бавио. Бавио сам се само правом тражиоца да уговор, односно како стоји у чл. 2. Закона: „информацију којом располаже орган јавне власти, насталу у раду или у вези са радом органа јавне власти, садржану у одређеном документу“, добије. У том контексту, за Повереника, није битна конкретна садржина, па ни евентуална незаконитост предметног уговора.

И коначно, стижемо до главне „оптужбе“, до наводног грубог и потпуно неумесног квалификовања „правног става“ Института „Батут“. Да подсетим о чему се ради и да препустим читаоцима да сами процене основаност оптужбе. Дакле, Институт „Батут“ је ускратио тражиоцу информације уговор о вакцини, не позвавши се ни на једну од релевантних одредби Закона, и не доневши решење о одбијању захтева. Само је неформалним писмом у коме није могуће препознати некакав правни став, обавестио тражиоца: „...да се информације садржане у уговору не односе на угрожавање нити заштиту здравља становништва..., нити су такве природе да постоји оправдан интерес јавности да зна за исте.“

Је ли погрешно овакав одговор оценити као „антологијски“? Шта друго рећи за твдњу да се информације из уговора о набавци вакцине „не односе на заштиту здравља становништва“ или да информације о набавци било чега на шта се троше милијарде динара јавног новца, „нису такве природе да постоји оправдан интерес јавности да зна за исте“? А као познавалац наше пребогате „ризнице“ разноразних „оправдања“ за ограничавање права јавности, оценио сам да је, и за њене услове, одговор редак „бисер“. Као што сам могао рећи и - да садржи озбиљну ноту потцењивања здраве памети грађана ове земље.

ОЗБИЉНА  НОТА ПОТЦЕЊИВАЊА ПРАВА

Извор: „Данас“, 12 02 2010. године

Одговор Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут“ поверенику за информације Родољубу Шабићу

Обраћам вам се у вези са чланком „Торлак и Батут ускраћују информације од јавног значаја“, објављеним 15. јануара 2010. у вашем часопису.

Према чл. 35 ст. 1 тач. 5 Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја повереник има овлашћење да решењем одлучи о жалби сваког лица које сматра да су повређене обавезе по наведеном закону. Повереник, међутим, уместо да искористи своје наведено законско овлашћење, што до сада није учинио, отвара јавну расправу преко вашег часописа о поступању овог института и грубо га и потпуно неумесно квалификује „антологијским“, односно као „бисер“, што несумњиво значи „пресуђење пре суђења“ и што садржи озбиљну ноту потцењивања права и правног става овог Института по истом закону који господин повереник треба и да штити и да примењује.

Прилика је зато да се господин повереник подсети да по предметном закону не постоји само право на информацију већ и право на ускраћивање информације и да управо он, и, наглашавам опет, суд иза њега, цени које од ова два права ужива заштиту у сваком конкретном случају.

При свему наведеном, уколико господин повереник не прави такву разлику, Институт је прави - једно је јавно преиспитивање спроведеног поступка избора добављача и садржине уговора (што је питање законитости спроведеног поступка), а нешто сасвим друго је питање наводног „угрожавања односно заштите здравља становништва“. Зато је узалудан сваки покушај да се законитост поступања приликом избора понуђача или закључења уговора изједначи са „здрављем становништва“. И зато је крајње неумесно и може се схватити само као недобронамерно стављање читаве ове приче у рам „лажирања светске

пандемије“ и „вируса АХ1Н1“.

Ради потпуног информисања јавности, у име свог властодавца истичем и следеће:- Институт за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут“ има, сходно чл. 74-76 Правилника о условима, критеријумима и мерилима за закључивање уговора са даваоцима здравствених услуга и за утврђивање накнада за њихов рад за 2009. год. („Службени гласник РС“ бр. 6 и 24/2009), обавезу да утврди обједињени план имунизације и да у циљу реализације истог закључи уговор са Републичким заводом за здравствено осигурање (у даљем тексту: РЗЗО) о обезбеђењу централизованог снабдевања вакцинама и имунобиолошким препаратима.

- Према чл. 2 уговора са РЗЗО овај Институт има обавезу да закључи уговоре о куповини вакцина са понуђачем кога је изабрао РЗЗО по спроведеном поступку јавне набавке и, сходно чл. 6, по ценама које утврди РЗЗО. Најзад, сходно чл. 2 тог уговора, овај Институт предузима све претходно наведене радње у своје име, али само за рачун РЗЗО.

- Уговор о набавци вакцина са Институтом „Торлак“ је закључен у свему у складу са спроведеним поступком јавне набавке и донетом одлуком РЗЗО у погледу количине и цена појединих ставки и то само за 2009. годину, а све како је то дефинисано у чл. 1.

- У том уговору не постоји никакво одступање од расписаног јавног тендера и донете одлуке по истом ни у погледу количине, ни у погледу цене ни у погледу периода за који се набавка уговара.

- Одредбом чл. 10 тог уговора предвиђено је да уговор важи три године, али се та одредба, ако се уговор посматра системски (а правници знају или би требало да знају шта значи „системско тумачење“) заједно са одредбама чл. 1, односи само на количину вакцина уговорену у чл. 1 која евентуално не буде испоручена или за којом не буде било потребе до краја 2009. године.

- Не постоји апсолутно никаква могућност настанка било какве штете по овом уговору јер уговарачи нису уговорили набавку вакцина за наредне године нити су уговорили било какву цену мимо донете одлуке по тендеру, а поготову не за период који није ни био предмет уговарања.

- Не постоји могућност настанка било какве штете по овом уговору и стога што се цене лекова, па и вакцина утврђују Правилником о листи лекова који се прописују и издају на терет средстава обавезног здравственог осигурања.

- Анексом уговора од 24.9.2009. године (дакле, пре него што сте показали интерес за ово питање) уговорена је цена из основног уговора већ била смањена споразумно.

Из свега наведеног проистиче да Институт за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут“:

- има подзаконским прописом утврђене обавезе у поступку набавке вакцина,

- не располаже својим средствима за набавку вакцина,

- не спроводи поступак јавне набавке,

- не утврђује текст уговора,

- не закључује уговор у своје име и за свој рачун,

- нема овлашћење да утврђује цене вакцина јер то ради Влада и те се цене непосредно примењују и већ су умањене по спорном уговору, те

- нема овлашћења да мимо спроведеног поступка јавне набавке, утврђених цена, донете одлуке о избору понуђача и других утврђених елемената уговора на било који начин утиче на наведено, преиспитује било чији рад или мења већ донете одлуке у претходно спроведеном поступку код РЗЗО.

Зоран Б. Лазаревић, адвокат из Београда и пуномоћник Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут“