Извор: Политика

Рок је истекао још почетком јула 2009, а чланови комисије ни до данас нису

предложени

Родољуб Шабић,

повереник за информације

Ружна истина да је борба против корупције тема на којој се вероватно најбоље види раскорак између нормативног и стварног, нажалост, потврђена је још једним примером – одлагањем примене решења из ,,новог” Закона о јавним набавкама. А „нови” закон, који је у време доношења најављиван као изузетно битан допринос антикорупцијским настојањима, заправо и није више нов. Ступио је на снагу још почетком јануара прошле године.

Прописао је да ће уместо досадашње Комисије за заштиту права при Управи за јавне набавке, чије чланове је именовала влада, убудуће посао заштите права понуђача и јавног интереса вршити посебан независан и самосталан државни орган – Републичка комисија за заштиту права, чије ће чланове бирати Народна скупштина. Било је прописано да ће Републичка комисија бити изабрана у року од шест месеци од дана ступања на снагу закона. Рок је истекао још почетком јула 2009, а чланови комисије ни до данас нису предложени. Ни у буџету за 2010. нису предвиђена било каква средства за њен рад, а комисија, као постојећи орган, није споменута ни у Одлуци о максималном броју запослених у органима државне управе.Поменутом одлуком број запослених у Управи за јавне набавке сведен је на 20, па није реално да управа може пружити комисији одговарајућу логистичку и кадровску подршку. Илустрације ради, у агенцијама за јавне набавке на пример Албаније ради 36, Мађарске 82, Словачке 110 особа. А проблем (не)рада комисије нипошто није апстрактан већ савршено реалан. Будући да су наручиоци у обавези да прекину све своје активности одмах по подношењу захтева за заштиту права, таква ситуација прети реалним, изузетно штетним економским ефектима. Прекид, делимична или потпуна блокада ових активности за многе субјекте је опасност од буквално егзистенцијалног значаја. А то, логиком интереса и нужде, мора да делује веома стимулативно на опредељивање за разна корупционашка „решења”.

Занимљиво је да је у септембру прошле године влада, на предлог Министарства финансија, разрешила један број чланова комисије и именовала новог председника и два нова члана. То је учињено с позивом на члан 125 став 2 Закона о јавним набавкама, којим је прописано да даном ступања на снагу тог закона, дотадашња Комисија за заштиту права наставља са радом до почетка рада нове републичке комисије. Проблем је, међутим, то што је једна ствар наставак рада старе комисије, а сасвим друга ствар промена њеног персоналног састава. Ступањем на снагу новог закона о јавним набавкама изричито су (чл. 126) престале да важе одредбе старог закона на основу којих је влада била овлашћена да именује председника и чланове комисије, а ступиле су на снагу одредбе новог које овлашћују владу да их предложи скупштини. Да ли нам, у поступку заштите права поводом јавних набавки вредних стотине милиона евра, одлуке доноси орган у законом (не)прописном саставу? Да ли су, већ месецима, све одлуке тог органа, најблаже речено „под сумњом” апсолутне ништавности?

Антикорупцијске активности, уз остало, и кад је у питању процес европских интеграција, имају изузетан значај. У том контексту не треба заборављати да је Европска комисија својевремено похвалила институционалну независност Комисије за заштиту права. Само, то се дешавало у време кад је та „независност” законом утврђена, дакле још 2008. Да ли је проблем да претпоставимо са каквом „благонаклоношћу” ће наши партнери из ЕУ гледати на то да, пошто је пропуштена

цела 2009, и у новој години „нова” позиција комисије остане мртво слово на папиру? „Случај” са Законом о јавним набавкама није изолован пример. Примери сличне „заборавности” често се понављају, некад чак и у трагикомичној форми. Није реално очекивати да плебисцитарно опредељење за борбу против корупције буде потврђено резултатима ако се с таквом праксом не престане. Озбиљни антикорупцијски резултати су оствариви само уз услов да се афирмишу професионална и политичка одговорност, а „заборавност” потпуно елиминише.