Извор: "Политика"
Интервју: Родољуб Шабић
Захваљујући усвојеним амандманима Повереника за информације Закон је знатно побољшан, а Родољуб Шабић, носилац ове функције, сада се залаже за доношење посебног закона о статусу тајних досијеа.
Шта очекујете од Закона о тајности података? Да ли ће бити разјашњени неки од
историјских догађаја који деценијама изазивају поделе у српској јавности?
- Закон о тајности података не значи аутоматски и отварање тајних досијеа. Он додуше предвиђа обавезу преиспитивања свих затечених тајни у року од две године, и то би могло и требало да има за последицу престанак тајности великог броја докумената, како оних из архива тајних служби, тако и осталих. Међутим, због лоших искустава са применом реформских закона, мислим да никако није добро што закон не предвиђа санкције за пропуштање тог рока, а ни аутоматски престанак тајности. Пажња медија и јавности треба да буде усмерена на реалне
ефекте примене закона, као и да Влада утврди имплементациону стратегију којом би обухватила приоритетне циљеве, рокове, потребне ресурсе и одговорност. Иначе, што се отварања самих досијеа тајних служби тиче мислим да је, имајући у виду специфичне етичке, правне, безбедносне и сличне проблеме, што показују и искуства других, потребан посебан закон и залажем се да се донесе што пре.
Колико су у изради закона коришћена искуства других држава?
- У изради закона је дошло до скоро „коперниканског“ обрта. Првобитна верзија је била веома лоша и у директној супротности са добрим искуствима и праксом других. Критиковао сам је, јер су решења била изузетно ригидна, посебно у вези са приступом независних контролних тела поверљивим информацијама и јер би битно отежавала функционисање омбудсмана и повереника за информације, а практично обесмишљавала функционисање Агенције за борбу против корупције и Државне ревизорске институције. Било је и других лоших ствари и јако је добро што је амандманима омбудсмана и саме Владе закон знатно побољшан. Он сада, у знатној мери личи на законе мање-више свих земаља опредељених за европске интеграције, дакле и бивших комунистичких држава.
Да ли очекујете навалу на архиве од стране истраживача историјских догађаја, али и обичних грађана?
- Кроз праксу повереника за информације имао сам прилике да се уверим у постојање озбиљног интересовања и домаће и стране, и стручне и опште јавности. Очекујем да ће нови закон појачати интересовање, али не и довести до неке навале.
Има ли Србија кадрове који ће стручно моћи да обаве посао скидања тајности са
поверљивих докумената?
- Један број кадрова у органима власти јесте солидно верзиран у демократске стандарде савременог света у вези са класификацијом (тајних) информација. Међутим, на основу искуства, бојим се да је вишедеценијски период, у коме се „поверљивост“ заснивала на стандардима из прве половине прошлог века и мање-више произвољним критеријумима, оставио и ту дубоког трага. Дакле, неких кадрова има, али ни издалека довољно, мораће се доста радити на едукацији расположивих кадровских ресурса.
Очекујете ли проблеме приликом скидања тајности са информација безбедносних служби?
- Могуће проблеме не треба везивати само за безбедносне службе. Сама чињеница да већ неколико година БИА сукцесивно предаје документа из архива тајних служби бивших режима говори у прилог томе да се ствари ипак мењају. Али, има и доста тајни које са њима немају никакве везе, иза којих се крију нелегитимни групни или лични интереси, разне „комбинације“ на рачун јавног новца или добара. Ти људи и групе о чијим интересима се ради покушаће и активним отпором и „пасивном резистенцијом“, да те информације и даље држе далеко од очију јавности.
