Извор: „Блиц“

Добро је што се у вези с Законом о тајности података који је Народна Скупштина недавно усвојила, могу рећи две извесно добре ствари. Прва је већ само то што смо коначно добили закон који је демократском друштву неопходан. За разлику од велике већине, мање више свих, европских земаља Србија није имала закон којим би била уређена класификација тајних података, него уместо њега један невероватни конгломерат од више стотина прописа, махом превазиђених и анахроних који су „уређивали“ ову материју. Вишегодишње одржавање оваквог стања је, разуме се, имало бројне негативне последице по функционисање правног поретка, права грађана, међународни углед земље. Друга добра ствар је то, што је усвојена верзија закона знатно боља од првобитно  предложене, што су амандманима Заштитника грађана и саме Владе отклоњени неки недостаци због којих предложена верзија баш никако није могла добити пролазну оцену.

Усвојена је, дакле, боља верзија од предложене. Колико добра, тек ће показати пракса. Никако не би ваљало да и овај закон буде један од оних „добрих“ закона чијих очекиваних ефеката у пракси нема. На жалост, то није искључено. Сви документи раније означени као тајне и по новом закону задржавају исти статус. Имајући у виду ко је све креирао те тајне, укључујући и организаторе „акција“ које су биле тешки злочини, те многе „бенигније“ али такође штетне „чуваре тајни“, овакво решење делује, благо речено, узнемиравајуће. Јер, у вези са предвиђеном обавезом руководиоца органа власти да у року од две године преиспитају све постојеће „тајне“, већ сада се треба запитати - је ли реално да тако и буде? Нису предвиђене санкције за његово пропуштање, а ни аутоматски престанак тајности по истеку рока. Зато је, ако стварно желимо да запуштену сферу тајни ослободимо прљавог и тешког наслеђа, важно да од самог почетка пажња јавности буде концентрисана на примену новог закона, приоритетне циљеве, рокове и одговорност за њихово (не)остваривање.