Родољуб Шабић
ЛИЧНИ СТАВ
Добро је познато и често потврђено истраживањима и оценама ауторитативних субјеката попут антикорупцијских специјализованих мрежа НВО као Transparency International, или међудржавних антикорупцијских асоцијација као што је Група земаља СЕ за борбу против корупције - ГРЕKО или светских чувених ревизорских кућа попут PricewaterhouseCoopers-a, да борби против корупције изузетно значајан допринос могу дати и дају тзв. инсајдери или како их у свету чешће зову whistle blowers - „звиждачи у пиштаљку". Својевремено је горе поменута велика ревизорска кућа објавила резултате истраживања спроведеног у 40 земаља света, који су говорили да су у неких 43% случајева корупција и преваре разоткривене захваљујући инсајдерима, а нека накнадна истраживања потврдила су чак већи допринос инсајдера у борби против корупције. У савременом свету свака озбиљна концепција борбе против корупције, уз остало, подразумева битан допринос који откривању случајева корупције и злоупотреба дају инсајдери.
Наравно, држава која очекује овакав допринос мора имати и законе који ће инсајдере штитити од злостављања, посебно од различитих облика „одговорности". Многе државе одавно имају такве законе. Ми, нажалост, још немамо, иако имамо бројне примере људи који су „проговорили" и открили корупцију у својим срединама, а након тога били изложени различитим, најчешће веома непријатним облицима „реванша" због „одавања тајне". Од кад сам Повереник за информације, залажем се за њихову законску заштиту. Нажалост, иако у томе нисам био усамљен, за сада, безуспешно. Зато сам актуелно разматрање Закона о изменама и допунама Закона о слободном приступу информацијама, дочекао као заиста добру прилику да се одговарајућим амандманом учини први, битан корак у заштити инсајдера. Посебно јер већ постоји одлично артикулисано решење у амандману који је на тај Предлог поднео Заштитник грађана..
Али, Влада као предлагач закона је одбила да прихвати тај амандман. Одбила је да прихвати и један други који је „на исту тему" написао неко од посланика. Разлог за одбијање у оба случаја је био исти и тешко схватљив - још немамо Закон о тајности података. Међутим, за наше прилике неуобичајено, у матичном скупштинском Одбору већина посланика владине већине је подржала овај други амандман. Разлог за то је лако препознатљив из самог образложења амандмана које се практично своди на једну реченицу - „На овај начин се извршава Препорука ГРЕKО-а".
Али, исти тај аргумент, уз још неке друге, постојао је и у образложењу амандмана Заштитника грађана. Зашто онда (и) он није подржан?
Расположиви простор не дозвољава упуштање у елеборацију амандмана Заштитника грађана који је заиста веома добар у шта се, мислим, свако може уверити ако га прочита, нрп. на www.ombudsman.rs. То топло препоручујем, а овом приликом осврнућу се само на други амандман јер, како ствари стоје, има веће шансе да постане саставни део закона.
Његов „главни" део гласи: „Запослени у органу власти који омогуће приступ информацији од јавног значаја за коју се не може ограничити приступ на основу чл. 9 и 14. овог закона, као и информацији за коју је орган власти већ омогућио приступ, не може се због тога позвати на одговорност нити трпети штетне последице."
А Закон о слободном приступу информацијама (чл. 2) под информацијом од јавног значаја подразумева сваку информацију која је насталу у раду или у вези са радом органа власти, а у чл. 5 предвиђа да свако има право да му се информација од јавног значаја учини доступном. Такав слободан приступ информацијама може се (евентуално) ограничити искључиво под условима утврђеним у чл. 9 и 14. Ако се ни тако не може ограничити, онда се, бар на легалан начин, не може никако. Зашто треба јемчити заштиту људима који су јавности омогућили приступ информацијама које јој и по закону, без икакве сумње, припадају? Заштита има смисла управо у случају када се јавности ставе на рсполагање информације којима се приступ може ограничити на основу чл. 9 и 14., јер само тада покретање поступка за одговорност због прекршаја радно правне обавезе, бар из формално „оправданих" разлога, може изгледати легитимно.
Будући да изузима управо ове ситуације понуђена „заштита" делује, најблаже речено, као „козметичка" и сувишна. А не би требало занемарити да горе цитирани део има и продужетак који „јемчи" заштиту „под условом да информација указује на постојање корупције, прекорачења овлашћења, нерационално располагање јавним средствима и незаконити акт или поступање органа власти." Је ли искључен ризик да „креативни" тумачи права у овоме виде шансу да било кога, ко стави на располагање јавности информацију која јој „припада" али „не испуњава" горе поменути услов, подвргну одговорности?
Не знам да ли би ГРЕKО (нпр. у одсуству превода на енглески језик) усвајање овог амандмана могао прихватити као испуњење, већ неколико година старе, Препоруке. Али заиста не верујем да ће било ко од инсајдера овакву „заштиту" доживети као озбиљну, као охрабрење. А уз дужно поштовање према ГРЕKО-у, мислим да је то најбитније, у суштини једино битно.
