Извор: "Пресс"
Предлог закона је директно супротан Уставу Србије и Европској конвенцији
Не знам да ли ће Закон о изменама и допунама Закона о информисању бити усвојен или не. Парламентарни исход „гужве" која је око тог предлога створена у сфери је спекулација којима не желим да се бавим. Поготово што тај исход зависи од политичких констелација које се не заснивају на чврстим, стабилним основама као што су принципи, већ су лако променљиве, као могући предмет разних политичких трговина.
Лично, што сам већ одавно рекао, сматрам да овај предлог закона не треба да буде усвојен. Мислим да за то има много културолошких, политичких, социолошких и, разуме се, правних разлога. Као правник, позабавићу се само правним разлозима, о осталима могу да говоре други.
За почетак, делују ми иритантно казне које се предлажу. Не мора човек чак ни да буде правник да би уочио нелогичност која се огледа у томе да се за прекршаје и привредне преступе новинара и медија предлажу казне које су изнад општег, законом предвиђеног максимума за то врсту деликата. Чак, оне су више и од казни које су у КЗ запрећене за кривична дела која се врше истим радњама.
Међутим, главни проблем овог предлога је његов однос према релевантним одредбама нашег Устава и Европској конвенцији о људским правима. Немогуће је пронаћи основ за одредбу по којој издавач мора да престане да издаје новине ако му је рачун, чак и сасвим независно од његове воље и „кривице", блокиран дуже од 90 дана. Члан 50 Устава прописује да „само надлежни суд може спречити ширење информација и идеја путем средстава јавног обавештавања и то само ради спречавања позивања на насилно рушење Уставом утврђеног поретка или нарушавање територијалног интегритета РС, спречавање пропагирања рата или подстрекавања на непосредно насиље и ради спречавања заговарања расне, националне или верске мржње, којим се подстиче на дискриминацију, непријатељство или насиље". И у члану 10 ст. 2 Европске конвенције предвиђени су мање-више исти разлози за забрану новина.
Такође мислим, да не би требало занемаривати то да и Европски суд за људска права, који би у крајњој линији вероватно могао да се појави као арбитар, о оваквим и сличним питањима одавно има јасан став. Суд је још пре 30 година, у спору „‘Сандеј тајмс' против Велике Британије", заузео становиште да се могућности ограничења слободе изражавања строго тумаче, а да „строго тумачење значи да ниједан други критеријум осим оних који су наведени у ставу 2 не може бити основ за било какво ограничење. А наведени критеријуми морају се схватити тако да се формулације не односе на било шта што је изван њиховог уобичајеног значења".
