Извор: "Данас"

Поводом текста „Шабићева овлашћења већа од председникових" (Данас, 12. август 2009)

Родољуб Шабић

реаговање

За почетну оцену Вашег саговорника да „и Повереник и Заштитник грађана новим законом добијају већа овлашћења и имају право приступа свим подацима", уз мало духа, могло би се рећи да упућује на закључак да је он догматски марксиста. Они су веровали у оно чувено да „држава јачањем одумире", а он изгледа, у инверзији, верује да Повереник и Заштитник јачају ограничавањем овлашћења.

Повереник по важећем Закону о слободном приступу информацијама (чл. 26) има право приступа свакој информацији, без ограничења и за то му не треба ничије одобрење. А Предлог закона о тајности података предвиђа (чл. 38) да ће му за приступ информацијама означеним било којим степеном тајности убудуће требати одобрење. А предвиђа (чл. 40 ст. 3) и ситуације у којима ће органи које је по закону дужан да надзире, моћи да му ускрате приступ информацијама. Да ли је то јачање или слабљење позиције, то Ваши читаоци могу да процене сами.

Што се „вредности" других „аргумената" тиче, прокоментарисаћу само један, биће довољно. Ваш саговорник дакле каже: „По члану 25 не само да Повереник и Омбудсман имају право приступа свим подацима, који су у поседу органа јавне власти, него им се дају и овлашћења која до сада нису имали. Положај Повереника се значајно оснажује и сада има овлашћења која до сада није имао на основу Закона о слободном приступу информацијама. Рецимо, Повереник може да опозове ознаку тајности коју је ставио орган јавне власти и да информацију преда тражиоцу."

Молим Вас, прочитајте тај чл. 25 да бисте се уверили да буквално ништа од наведеног није тачно. Члан се не бави било чијим правом приступа подацима. У њему се Омбудсман уопште не спомиње. Он не даје никаква нова овлашћења Поверенику или Омбудсману. Повереник не може да опозове ознаку тајности већ, као и до сада, то „ради" орган власти коме Повереник то наложи. Повереник не може да преда информацију тражиоцу, већ то, као и до сада, ради орган власти коме је то наложено. А ако он то не уради, Повереник, као и до сада, нема никаквих могућности да га на то натера.

Не знам како је могуће да Ваш саговорник „не зна" да већ пету годину, откад постоји Закон о слободном приступу информацијама, Повереник има право да наложи да се документ који носи ознаку „тајна" стави на располагање јавности. То је, рецимо, познато министрима полиције, одбране и другим функционерима који су, више пута, поступајући по таквим налозима вршили декласификацију строго поверљивих докумената. То је, иначе, добро познато и најширој јавности.

И вредност других „аргумената" је слична, па се њима не бих бавио. Уосталом, у целој причи са новим законом најзанимљивије су две ствари. Прва се тиче могућности да „надзирани" суспендују овлашћења „надзорника" (чл. 40. ст. 3), за шта, посебно с позиције заштите података о личности, не постоји преседан нигде у упоредном праву. У законима о заштити података о личности других земаља, право надзорног органа на приступ информацијама, не само да се не ограничава већ се уређује формулацијама којима се то право наглашава.

Илустрације ради, у чл. 32, Закона о заштити особних података Хрватске - „без обзира на ступањ тајности...", у чл. 53, словеначког закона - „без обзира на поверљивост или тајност...", у чл. 22, закона Босне и Херцеговине - „државне и службене тајне неће представљати препреку...", чл. 66, Црне Горе - „без обзира на степен тајности...", чл. 44, Македоније - „било који податак..." ,чл. 19, грчког закона - „без обзира на врсту поверљивости...", чл. 26, мађарског закона - „државне или службене тајне неће спречити...", чл. 24, Португалије - „све потребне информације...", чл. 36, Естоније - „право на неограничен приступ...", чл. 39, Финске - „без обзира на степен поверљивости..."

Друга ствар је још битнија. Наиме, није довољно формално утврдити критеријуме шта може бити тајна. Потребно је и обезбедити да се ти критеријуми заиста остварују у пракси. У ту сврху, у упоредном праву постоје различити органи под контролом Владе и парламента чији је посао да врше надзор и то обезбеђују.

Предлог закона међутим не предвиђа да ће општи надзор над његовом применом вршити неки државни орган сличан оним који у упоредном праву постоје. Напротив, он „оригинално" предвиђа да ће то код нас радити некаква „служба" Владе. А без обзира на звучно име, које јој даје „Канцеларија савета", стручна служба је стручна служба, нити има, нити може имати надзорна инспекцијска овлашћења. А без тога прича о стварном надзору је потпуно беспредметна.