Извор: "Данас"
Реаговање
У вашем листу, у броју од 5. августа 2009. године под насловом „Укидају се војна и службена тајна" објављен је текст разговора са државним секретаром г. Слободаном Хоменом на тему Предлога закона о тајним подацима. Будући да је разговор вођен у наглашено афирмативном стилу, а да је ваш новинар пропустио да затражи одговоре на нека отворена питања, сматрам својом обавезом да од вас затражим да објавите моју реакцију која следи:
Према важећем Закону о слободном приступу информацијама од јавног значаја Повереник за информације од јавног значаја има право увида у сваки документ, сваки носач информација, без ограничења. То овлашћење Повереника је иманентно његовој функцији, нужно је за њено остваривање и зато се заснива на самом закону и не подлеже ничијој сагласности односно одобрењу. У досадашњој, сад већ вишегодишњој пракси, то овлашћење нико није довео у питање. Предлог закона о тајности података иде за тим да позицију Повереника за информације квалитативно промени. По њему Повереник више нема еџ леге право приступа ни једном једином документу који носи ознаку поверљивости. Уместо тога, он има „право на одобрење" (шта год то значило) које му у одређеним случајевима може бити и ускраћено.
Искрено, да није овог Предлога закона никад не бих поверовао да заиста постоје људи који озбиљно мисле да је државном Поверенику за информације, чак и за приступ документима које је неко означио ознаком „интерно" потребно одобрење „надлежних". Али, кад већ постоје, био би ред да дају одговоре на нека питања. Посао Повереника, једна од његових функција, јесте да, кад треба, наложи декласификацију, скидање тајности са одређених информација, и то без обзира на степен те тајности. Одлучивање о томе да ли је то оправдано није само право већ обавеза Повереника. У сваком конкретном случају када се за то постави захтев, Повереник мора да одлучи. Како се тај посао уопште може радити ако Повереник може бити лишен могућности да изврши увид у садржину „спорног" документа?
„Занимљиво" је питање односа предложеног решења према члану 20. став 2. Устава Републике Србије који гарантује да се достигнути ниво људских права не може смањивати. Овлашћења Повереника утврђена Законом о слободном приступу информацијама нису никаква лична овлашћења, то су овлашћења државног органа установљеног зато да би штитио људска права. Да ли је очигледно, драстично ограничавање ових овлашћења у складу са поменутом уставном одредбом?
Од 1. 1. 2009. године Повереник за информације од јавног значаја добио је и обавезу да надзире и обезбеђује примену европских стандарда у области заштите података о личности. Позиција и овлашћења надзорних органа у области заштите података о личности утврђена су релевантним међународним документима. Веома су широка и јасно дефинисана. Чланом 3. Директиве 95/46 ЕЗ утврђено је нпр. да надзорни орган има чак и истражна овлашћења, као и овлашћења за приступ подацима који чине предмет операција обраде и овлашћење прикупљања свих информација неопходних за обављање надзорних задатака. Нису предвиђена никаква ограничења и зато нигде у упоредном раву не постоји преседан за ограничења слична овим која се код нас предлажу, напротив. Илустрације ради не морамо ићи предалеко, довољан је „поглед преко плота". У законима о заштити података о личности суседних земаља нпр. право надзорног органа на приступ информацијама уређује се и следећим формулацијама - у чл. 32. Закона о заштити особних података Хрватске - „без обзира на ступањ тајности...", у чл. 53. словеначког закона - „без обзира на поверљивост или тајност...", у чл. 22. закона Босне и Херцеговине - „државне и службене тајне неће представљати препреку..." и чл. 66. Црне Горе - „без обзира на степен тајности...". Нормално, јер без тога није могуће радити тај посао.
Буде ли Закон о тајности података усвојен такав какав је предложен то ће се, извесно, врло негативно одразити и на остваривање и заштиту људских права и на оцене монитора ЕУ о усклађености нашег правног поретка са стандардима ЕУ.
