Извор: "Политика"

Наш Устав јемчи слободу мишљења и изражавања, и на њој засновану слободу медија (чл.46. и 50.) на начин који веома добро кореспондира са чланом 10. Европске конвенције о људским правима, у овој области фундаменталним европским правним документом. Одредбе става 1. чл. 10. Конвенције сваком јемче право на слободу изражавања, што укључује слободу мишљења, слободу примања и преношења информација и идеја, без мешања јавне власти и без обзира на границе. У ставу 2., предвиђено је да остваривање ових слобода може подлегати само таквим формалностима, условима, ограничењима или санкцијама које су „предвиђене законом и које су неопходне у демократском друштву у интересу националне безбедности територијаног интегритета или јавне безбедности, спречавања нереда или злочина, заштите здравља и морала, угледа или права других, спречавање ширења поверљивих информација или у интересу очувања ауторитета и непристрасности судства."

Одредбе члана 10. Европске конвенције, односно чл. 46. и 50. нашег Устава нису козметичке, оне не штите неку „бенигну" слободу већ штите управо слободу чија је битна специфичност да носи ризик угрожавања, односно да заиста угрожава интересе других. Мали је, готово никакав ризик да ће држава ограничавати слободу изражавања доминантних друштвених група, па се овим одредбама заправо штити слобода изражавања мањинских, малих група или чак појединаца. Она се мора штитити чак и онда ако се ради о изражавању мишљења која су за већину непријатна или чак шокантна. Овај став је Европски суд за људска права изразио још 1976. у спору Handyside против УК, и касније више пута поновио, наглашавајући да члан 10. штити не само „информације и идеје које су позитивне, или безопасне, или неутралне већ и оне које вређају, шокирају, узнемиравају јер је то оно што тражи плурализам, толеранција и широкоумност, без којих нема демократског друштва".

И Устав и Европска конвенција за свако мешање државе у остваривање слободе изражавања захтевају кумулативно испуњење три услова. Прво, да је „мешање", што подразумева формалности, услове, забране или казне предвиђено законом. Друго, да то мешање има за циљ заштиту једног или више интереса који су побројани у ставу 2. члана 10. Европске конвенције, односно у чл. 46. и 50. Устава с тим да наш Устав чак предвиђа и нешто ужи круг разлога. И треће, да је то мешање неопходно у демократском друштву.

Како је онда могуће да се у фамозним предложеним изменама закона уопште појаве решења, (од којих се на срећу одустало), по којима би издавачу било забрањено да преноси права на новинама на било кога другог, или да издаје новине ако нема цензус од 50 хиљада евра?

Да ли неко заиста мисли да је у стању да основ за одредбу, (која је, нажалост, остала до краја) по којој издавач мора да престане да издаје новине ако му је рачун, чак и сасвим независно од његове воље и „кривице" блокиран дуже од 90 дана, „пронађе" у цитираном ст. 2. чл. 10. Европске конвенције? Или, у чл. 50. нашег Устава који предвиђа да „само надлежни суд може спречити ширење информација и идеја путем средстава јавног обавештавања и то само ради спречавања позивања на насилно рушење Уставом утврђеног поретка или нарушавање територијалног интегритета Републике Србије, спречавање пропагирања рата или подстрекавања на непосредно насиље и ради спречавања заговарања расне, националне или верске мржње, којим се подстиче на дискриминацију, непријатељство или насиље".

Чак и за највеће присталице „креативног тумачења", то је миссион импоссибле, немогућ задатак. А оне који би ипак имали воље за такав „креативан" напор треба подсетити на то да се и Европски суд за људска права, који би у крајњој линији вероватно могао да се појави као арбитар, о оваквим и сличним питањима одавно има јасан став, по коме се могућност ограничења из става 2. Европске конвенције крајње строго тумачи. Још пре 30 година, у спору Sunday Times против УК суд је рекао: „строго тумачење значи да ниједан други критеријум осим оних који су наведени у ставу 2. не може бити основ за било какво ограничење. А наведени критеријуми морају се схватити тако да се формулације не односе на било шта што је изван њиховог уобичајеног значења."   

У уређеном, демократском друштву, у поступку доношења закона мора се, наравно, водити, рачуна о утилитаристичким разлозима, али неки други разлози имају апсолутни примат. У таквом друштву питање - да ли је неко законско решење „добро" или „корисно" или „важно", мора бити апсолутно секундарно у односу на то - да ли је са становишта Устава и прихваћених међународних конвенција, допуштено или није.