Извор: Данас
Београд - На медијској сцени у Србији неопходни су већа одговорност и боље уређење, али не мислим да се то може постићи предложеним изменама Закона о јавном информисању, истиче за Данас Родољуб Шабић, повереник за информације од јавног значаја.
Он додаје да се осим питања одговорности морају отворити и многа друга.
- Одговорност медија за објављивање порнографских садржаја или текстова којима се угрожава интегритет малолетника неспорна је. Одговорни су, наравно, и за то што се на медијској сцени свесно протурају неистине или полуистине. Међутим, добро знамо да иза дезинформација често не стоје новинари, него политичари - наглашава Шабић.
Према његовим речима, власт недопустиво често испољава крут однос према уставом и законом зајамченим правима јавности на приступ информацијама.
- А казне за кршење тих права или изостају или су симболичне. Коначно, кад се већ мења закон о слободи медија, могло се очекивати далеко озбиљније третирање тема као што су некоректан, некомерцијално мотивисан дискриминаторски однос дистрибутера према издавачима или заустављање процеса приватизације медија - наводи наш саговорник. Шабић напомиње да није сасвим јасно које све амандмане је Влада усвојила, а које не, јер „то није на недвосмислен начин саопштено јавности".
- Ипак, чини се да је усвајањем неких амандмана текст Предлога закона донекле поправљен. Ту пре свега мислим на изостављање неодрживог, изузетно високог оснивачког цензуса од 50.000 евра, који би додатно отежао ионако тешку економску ситуацију у којој се налази већина наших медија и изостављање одредби које су забрањивале да се било каквим правним пословима врши пренос права на медијима - објашњава Шабић.
Он оцењује да су, за наше прилике, казне предвиђене изменама Закона преоштре и могу постати основ аутоцензуре.
- У контексту аутоцензуре, пажњу заслужују и одредбе о такозваној повреди претпоставке невиности. Није баш најјасније шта предлагачи под тим подразумевају, али ако то значи да новинар, под претњом оштре казне не сме писати о нечијој „кривици", пре него што тај буде правоснажно осуђен, онда се отвара питање односа тог решења са неким, више деценија старим, опште прихваћеним принципима о одговорности новинара - наводи Шабић. Повереник напомиње да се новинар од кривичне одговорности за повреду нечијег угледа и по нашем кривичном закону може одбранити, „ако докаже да је говорио истину или да је имао све разлоге да верује да је то што је говорио истина".
