Извор: Данас
Лични став
Родољуб Шабић
Сасвим је сигурно да ће, на листи запажених, вредних резултата у борби за слободу изражавања код нас име новинара Кикиндских новина Жељка Бодрожића, остати трајно забележено. Он је својевремено као први новинар, па чак и први грађанин из наше земље успео у настојању да Комитет за људска права Уједињених нација, утврди да је повређено његово право на слободу изражавања због пресуде једног нашег суда по тужби за клевету и увреду коју је против њега поднео један политичар. Сва је прилика да ће тај успех пред надлежним телом Уједињених нација остати јединствен јер су грађани наше земље, откад је Србија постала члан Савета Европе добили приступ једном ближем и вероватно практичнијем механизму за заштиту људских права - Европском суду за људска права у Стразбуру.
Утолико већи куриозитет, и у међународним размерама, представља то што је исти новинар (овај пут не сам) у борби за слободу изражавања забележио успех и пред тим судом. Наиме, недавно је Европски суд за људска права из Стразбура утврдио да је Србија пресудама за клевету и увреду против новинара Жељка Бодрожића и Владислава Вујина повредила право на слободу изражавања зајамчено чланом 10. Европске Конвенције о људским правима. Било би добро кад би ово упозорење схватили озбиљно, али, нажалост, сва је прилика да нећемо, да би оваквих пресуда могло бити још, чак вероватно све више и више. Јер, нажалост, јавни живот нам је пун примера који потврђују колики је, кад су у питању не само слобода изражавања већ и други стандарди људских права, раскорак између „стања духа" многих у нашој власти и стандарда на којима Суд за људска права заснива своје одлуке.
Ето, ових дана сам се бавио случајем новинара П. Љ. Он је „предмет" три кривична поступка због клевете и увреде директора једног великог предузећа из његовог града. П. Љ. је, иначе, јавно оптужио директора да је уништио и упропастио фирму, тврдећи да поред огромних пословних губитака фирма има и огромне неизвршене обавезе према држави. Да би се од оптужби бранио П. Љ. је, поред осталог, затражио од Министарства финансија, односно Пореске управе у његовом саставу информације о висини дуга предузећа по основу јавно-правних обавеза. Управа је донела решења којим је његов захтев одбијен. П. Љ. се жалио Поверенику за информације и ја сам поништио то решење и наложио да му се ставе на располагање тражене информације. Моје решење је извршено, па је П. Љ. коначно добио информацију која говори о дугу предузећа од преко 600.000.000 динара, уз некакву застрашујућу камату. Логично је, чак и код нас, то што се министарство повиновало налогу Повереника, јер је по закону обавезујући. Али, о „стању духа" које сам помињао, говори то што се ипак осетило позваним да Поверенику и „укаже на неке ствари". Сматрало је логичним да Повереника упозори (ваљда у уверењу да Повереник то не зна), на то да је чланом 27. Закона о пореском поступку предвиђено да се подаци прикупљени у пореском поступку чувају као службена тајна, те да због неовлашћеног одавања службене тајне, порески обвезник чија су права повређена стиче право да пред надлежним судом тражи накнаду штете ..... итд., итд. Можда за анализу „стања духа" није битно да су овакви коментари упућени од првостепеног органа другостепеном, у целом свету сматрају, најблаже речено, неумесним. Можда није битно ни то што су, осим што су неумесни и очигледно неосновани. Јер, ваљда и потпуном лаику мора бити јасно да поступање државног службеника по налогу из коначног и извршног акта надлежног органа нема никакве везе са неовлашћеним одавањем службене тајне, па наравно, ни штетом по том основу. Можда чак није битно ни то што Пореска управа „не зна" да се ниједна правна норма, па ни оне на које се „позива" не сме тумачити ван контекста са другим. И „заборавља" да Закон о слободном приступу информацијама који је lex specialis, у члану 9. изричито предвиђа да сам формални статус „тајна", није довољан за ускраћивање информација јавности, већ да у сваком конкретном случају треба ценити да ли је интерес који се тајном штити претежан у односу на право јавности да зна. Али, за „стање духа" је заиста занимљив начин на који Управа сагледава питање „штете". Јер, зар не би било логичније да кад то питање већ отвара, има на уму и штету за тражиоца информација или, зашто не, за целу јавност када јој ускраћује информације од јавног значаја? О штети за П. Љ. сувишно је и говорити, није ваљда да и он од ње треба да се брани у Стразбуру? Међутим, зар „прикривање" и толерисање неизвршавања обавеза великих пореских обвезника нема штетне последице које сносе сви грађани, од оних запослених у фирми због неуплаћивања доприноса за њихово осигурање, до осталих чији је интерес да се редовним државним приходима обезбеди нормално функционисање државе? Описана неравнотежа између „бриге" власти за службену тајну и истовременог игнорисања права јавности да зна, изгледа ми као добра илустрација раскорака између „стања духа" и стварних демократских стандарда.„Стање духа" мора се мењати. У противном ће нам, сва је прилика, производити
све више „кандидата" за пут у Стразбур. А јесте добро то што су Бодрожић и Вујин успели у Стразбуру, али не би било добро да и П. Љ. и други свој успех морају да траже тамо. Било би неупоредиво боље да га остваре овде. Аутор је повереник за информације
