Ове одредбе често су биле основ за то да Европски суд за људска права узме у заштиту различите слободе изражавања. Под „изражавањем", које штити члан 10, суд није подразумевао само реч, написану или изговорену, већ и слике, снимке и све друге активности којима је циљ изражавање идеје или представљање информације. Суд није устајао у заштиту само садржаја него и форме. Штампани документи, радио-емисије, уметничке слике, филмови, електронски информациони системи стављани су, такође, под заштиту члана 10 конвенције.

Суд је често и чврсто штитио право медија да преносе информације и право грађана да их од њих приме. Али никада до сада Европски суд за људска права није експлицитно стао на становиште да је право на приступ информацијама у поседу власти заштићено било којом одредбом конвенције. О томе у образложењу пресуде говори и сам суд. Подсећајући на то да је у неким ранијим одлукама стајао на становишту да је „тешко извести из конвенције неко опште право приступа административним подацима и документима", суд констатује да је у скорије време напредовао ка ширем тумачењу појма „слобода да се прими

информација" и стога ка признавању права на приступ информацијама. Ово значи бар две битне ствари. Прво, да ће Европски суд за људска права убудуће пружати заштиту и праву на слободан приступ информацијама од јавног значаја. Грађани, новинари, медији и сви други добиће дакле још један механизам заштите свог права да знају шта и како ради њихова власт. Ако заштиту од права не обезбеде пред националним надлежним органима (повереник за информације и врховни суд) моћи ће да је траже и пред Европским судом за људска права.

Друго је можда и важније. Став суда да је право на слободан приступ информацијама обухваћено ставом 1 члана 10 Европске конвенције о људским правима подразумева да је ограничење тог права допуштено и могуће само под условима из става 2 истог члана, који предвиђа: „Остваривање ових слобода ... може да подлеже таквим формалностима, условима, ограничењима или санкцијама предвиђеним законом и које су неопходне у демократском друштву у интересу националне безбедности, територијалног интегритета или јавне безбедности, спречавању нереда или злочина, заштите здравља и морала, угледа или права других, спречавању ширења поверљивих информација или у интересу очувања

ауторитета и непристрастности судства". Дакле, власти у свакој држави могу ограничавати остваривање овог права само под претпоставком постојања три кумулативна услова. Прво, да је то мешање прописано законом. Друго, да то мешање за циљ има заштиту једног или више следећих интереса или вредности: „национална сигурност", „територијални

интегритет", „јавна сигурност", „спречавање нереда и криминала", „заштита здравља, морала, угледа или права других", „спречавање одавања информација које се сматрају поверљивим" и „очување ауторитета и непристрастности правосуђа". И треће, најважније - да је то мешање неопходно у демократском друштву. Наша реалност је да се ограничавање права на приступ информацијама некад врши без иједног, чешће с једним или са два, али изузетно ретко уз три кумулативно испуњена услова. Пресуда у случају Társaság a Szabadságjogokért против Мађарске требало би да подсети одговорне да та реалност мора да се мења. Што пре то боље.