О догађају ме је обавестила министарка правде с молбом да предузмем све што могу. Због услова у којима ради повереник за (слободан приступ информацијама и) заштиту података о личности, не може да предузме баш много. Предузео сам оно што сам могао. Јавност сам упозорио да су подаци које садрже „лични листови" по Закону о уређењу судова службена тајна, а да, чак и да нису, њихово пласирање у јавност би било недопуштено по одредбама Закона о заштити података о личности. На све редакције апеловао сам да се уздрже од њиховог објављивања. Разговарао сам и са в. д. републичког тужиоца и он ме је уверио да ће надлежно тужилаштво предузети потребне кораке да онај ко стоји иза свега сноси одговарајуће консеквенце.

Уследиле су две пријатно изненађујуће ствари. Прва, одмах, већ сутрадан.

Ниједна, баш ниједна редакција није (зло)употребила ниједан од података које им је непознати испоручилац ставио на располагање. Друга се догодила недавно.

Одељење Окружног тужилаштва за високотехнолошки криминал саопштило је да је „испоручилац" откривен и да ће против њега покренути кривични поступак.

Тужилаштво заслужује похвале за ефикасно деловање. Свакако је добро имати одговор на питање - да ли ће неко за ово што се догодило сносити некакву одговорност? Али никако није добро немати одговор на многа друга. Нпр. шта се догодило са „испорученим" подацима? Да ли су „форвардовани", копирани, сачувани? Да ли се сме искључити да су на местима на којима не би смели бити?

И још важније, да ли се и колико често са подацима хиљада „обичних" грађана догађају сличне ствари, а да о томе немамо појма? И најважније, да ли смемо бити без одговора на ова питања?