Извор: "Блиц"

Пре неки дан, Поверенику за информације догодила се „занимљива" ствар. Бацио је поглед на дисплеј свог мобилног телефона, приметио да има пропуштен позив из једне новинске агенције и покушао да на позив одговори. И доживео „хладан туш". С друге стране чуо је гласовну поруку да му је телефон искључен због неплаћеног рачуна. „Стручњаци" из Министарства финансија који сервисирају рачуне Повереника за информације и заправо потпуно господаре његовим „независним" буџетом, нису платили рачун. Рачун је Повереник платио личним новцем и ако треба и убудуће ће га плаћати сам.

Иначе, на рачуну Повереника, будући да, заједно са сарадницима, увек троши мање од онога на шта има право, било је више него довољно средстава за извршавање било које створене обавезе. Не хвалисања, већ истине ради подсетићу да је државни орган - Повереник за информације штедео, сваке године од када постоји, значајан део расположивих средстава, до половине па и преко. И у првом кварталу ове године, такође.

Да ли је онда нормално да се старешина тог органа нађе у карикатуралној ситуацији и да, бар и на кратко време, остане без средства које му је неопходно за рад? Да бар не буде упозорен на то? Да ли је нормално да Повереник „није у стању" да плати за телекомуникациону опрему која му је испоручена и инсталирана, а коју је морао набавити у сврху успостављања регистра предвиђеног новим Законом о заштити података о личности, а да неки који су се понашали много нерационалније „јесу у стању" да плаћају рачуне? Било би добро знати како и по којим критеријумима долази до тога.

А још важније је знати, да се држава, штедње ради, може и мора одрећи набавке многих роба и услуга, али да, за оне којих се не одрекне мора уредно плаћати. Неплаћањем рачуна не штеди се баш ништа, а наноси се штета угледу државе и њених органа, и угрожавају легитимни и егзистенцијелни интереси оних који су робу дали и услуге пружили. Држава, дефинитивно, не сме да ради ни једно ни друго.