Извор: „Блиц"

Позивајући се на своје право на слободан приступ информацијама од јавног значаја, наш суграђанин М. С. недавно је покушао да сазна колико је коштала опрема за израду нових биометријских докумената, као и то на који начин се формира цена коју грађани морају да плате да би добили те нове биометријске документе.
Тражене информације није добио уз образложење да су „строго поверљиве". На питање зашто су строго поверљиве, добио је одговор да је то тако предвиђено правилником о службеној и државној тајни и начину издавања и ослобађања од чувања службене и државне тајне. На питање где може да види поменути правилник, добио је одговор да не може да га види, да је и сам правилник „строго поверљив".
Оно што он није могао да види ја сам као повереник по његовој жалби морао да видим. То ме довело у прилику да се упознам са садржином „општег правног акта", најблаже речено „занимљивог". Једна вредност тог правилника је неспорна, она музејска. Донет је пре више од 32 године, далеке 1976, четири године пре смрти Ј. Б. Тита и његова садржина евоцира успомене на многе већ заборављене ствари - од „нашег социјалистичког самоуправног друштва", па надаље. Завршна одредба правилника нарочито је „интересантна" јер предвиђа да се он „неће објављивати у ‘Службеном гласнику' Социјалистичке Републике Србије".
Стварно је апсурд да се данас и овде примењује тај и такав правилник и да је по нечијем мишљењу препрека за остваривање права грађана. Бар би се у органима власти морало знати да наш устав јемчи у складу са законом право грађана на слободан приступ информацијама и документима у поседу власти, као и да је по Уставу објављивање прописа битан претходни услов за њихово важење и примену. Зато тај апсурд тражи стално подсећање на афирмисане стандарде демократског света - људска права се, кад је то уопште допуштено, могу ограничавати само из разлога предвиђеним законом, само кад је неопходно и само у мери која је неопходна. А тајним прописима баш никад и никако.