Поводом Годишњег извештаја о примени Закона о слободном приступу информацијама

Родољуб Шабић

Лични став

Недавно је, као и претходних година, Повереник за информације поднео Народној скупштини годишњи Извештај о примени Закона о слободном приступу информацијама. Извештај је, претпостављам, већ подељен народним посланицима, а сви други које садржина Извештаја занима могу га пронаћи на веб сајту www.poverenik.org.rs у рубрици "Документи".

За оног ко први пут чита Извештај Повереника, он би лако могао бити занимљив. За оне који су читали и претходне, много мање, јер се, добрим делом, бави проблемима којима су се бавили и претходни и који, нажалост, ипак нису решени. Рецимо, на потребу да Влада Србије (три су се у међувремену промениле) активира механизме одговорности за кршење закона и за, онда кад је то потребно, принудно извршење налога Повереника, указивано је у свим извештајима. Међутим, тим поводом, практично ништа није учињено. И за неопходност доношења неколико комплементарних закона, пре свега о класификацији тајних података, о заштити података о личности и о досијеима тајних служби, важи исто. Донет је само један од њих, пре неколико месеци, али још увек нису обезбеђени услови за његову стварну примену.

У свим извештајима "одржава се" и податак који говори о генерално неадекватном односу према правима јавности. У преко 90 одсто случајева жалба Поверенику се изјављује због "ћутања администрације", заправо због иначе кажњивог и забрањеног игнорисања захтева. А у скоро три четвртине случајева, информација која је претходно ускраћена даје се, након жалбе, већ на моју прву интервенцију, без формалног налога. Значи, могло је и без жалбе. Са мало више добре воље, културе и одговорности, имали бисмо задовољније грађане, бољу представу о власти и мање жалби код Повереника.

И да број жалби није заиста велики, свакако би просторни, логистички и пре свега кадровски ресурси, са којима Повереник ради, морали бити предмет свих извештаја. Већ ми је досадило да понављам какви су ти ресурси. Такви да је, кад сам прошле јесени о њима разговарао са Томасом Хамамбергом, комесаром СЕ за људска права, он у први мах помислио да се шалим. После ме је схватио озбиљно - томе треба захвалити што се у његовом, недавно објављеном Извештају, уз добре оцене рада Повереника, од наше Владе, поред осталог, тражи да "Поверенику пружи пуну материјалну и кадровску подршку".

Зар је заиста потребно да комесар СЕ то тражи? Иначе, у време кад сам разговарао са Хамамбергом, надлежност Повереника за информације још није била проширена и на, много комплекснију, заштиту података о личности. То ће бити учињено нешто касније, усвајањем Закона о заштити података о личности. Тако ће, уз сагласност Скупштине, бити предвиђено да у служби Повереника, у којој је од почетка требало да ради 21, након проширења надлежности и на заштиту података о личности треба да буде 69 сарадника. Илустрације ради, у окружењу, у бившим југословенским републикама, знатно мањим и са знатно мање становника, моја словеначка колегиница има 30 сарадника, а Хрватска и Македонија, само за послове заштите података о личности, имају 45 односно 40. У Србији Повереник и данас ради са само седам њих. Треба ли овој (дис)пропорцији неки коментар? Какво светло она баца на "напоре" наше државе да обезбеди примену стандарда ЕУ?

Наравно, има у извештају доста ствари које говоре о промени набоље. Комплетна статистика на пример, у вези са извршавањем одређених обавеза - подношење извештаја, објављивање Информатора и сл., боља је од прошлогодишње. Али то не сме бити разлог за неко посебно задовољство, ваљда је, бар релативан прогрес, нешто нормално, очекивано.

У контексту прогреса, далеко највећу пажњу медија привукла је моја оцена о односу БИА-е према законских обавезама. БИА је дуго испољавала недопустив, игноришући однос према закону, правима грађана и сопственим обавезама. Прошле године упозорио сам Скупштину да је то крајње забрињавајуће, да се ником не сме допустити да сам себе ставља изнад закона. И у контактима са новим руководством БИА-е инсистирао сам на томе. БИА је у 2008. битно поправила однос према поступању по захтевима, поштовању законске процедуре, извршавању обавеза и објављивању информација о свом раду. Наравно да БИА треба још да ради на односу према јавности, али напредак треба констатовати. БИА јесте само један државни орган, али свакако не било који. Промена у њеном понашању има значај већи од појединачног и заслужује пажњу медија.

Али, није добро што је један други феномен потпуно промакао тој пажњи.Ниједан медиј се није осврнуо на то да се из око 650 годишњих извештаја органа власти достављених Поверенику види да је у 2008. разним органима власти поднето скоро 56.000 захтева за приступ информацијама. Преко шест пута више него у 2007. и скоро десет пута више него у 2006. Подаци, наравно, нису апсолутно тачни (велики број органа није ни доставио извештаје, а неки који су их доставили нису водили евиденцију поднетих захтева), али су свакако упоредљиви са претходним. И говоре о расту свести грађана о праву на слободан приступ информацијама и све већој спремности да се тим правом користе. А то је, од свих информација релевантних за слободу приступа информацијама, нешто што, без конкуренције, завређује највише пажње.