Извор: "Данас"

Криза ће наметнути потребу да се решава проблем вишка запослених у апарату власти

Родољуб Шабић

Лични став

Сасвим је извесно да ће нас светска економска криза и домаћи растући буџетски дефицит у врло догледно време суочити с неминовном потребом решавања једног проблема који се већ недопустиво дуго "гура под тепих": проблема превеликог броја запослених у гломазном апарату наше власти. А подједнако је извесно да ће нас натерати и да зажалимо због тога што смо олако пропустили да протекну године у којима је тај проблем било могуће решавати на "комфорнији", или бар на мање драматичан начин.

На то ме је недавно подсетила једна, за мене врло асоцијативна вест коју сам, шетајући по интернету, пронашао на сајту Б92. Она говори о томе да је број чиновника у крагујевачкој локалној самоуправи далеко, далеко већи од потребног, оптималног броја запослених. Градоначелник Крагујевца је за Б92 изјавио да их има "више од 750", а представници опозиције тврде да их има бар 850 и наводе да је прави број "под велом тајне". Ипак, и једна и друга страна се слажу да је број превелик, да је претежак терет за буџет локалне заједнице и да "мора" бити сведен на "реалну меру".

Шта је то "реална мера"? Неки кажу да се по европским стандардима број запослених одређује у складу с правилом - један чиновник на око 1.000 становника. По томе, Крагујевац са својих нешто више од 200.000 становника требало би да има 200 или 250 или највише 300 чиновника у апарату локалне самоуправе.

Независно од тога, отворено је и питање колико би запослених Крагујевац требало да има према сопственим актима о организацији служби локалне самоуправе, јер тим актима морао би бити урађен и број запослених и услови које они треба да испуњавају. Опозиција тврди да су ти документи и подаци "под велом тајне", а да број запослених и њихова квалификациона структура уопште не кореспондирају с оним што пише у актима.

Вест из Крагујевца подсетила ме је на један, готово бизаран, помало заборављен случај из моје праксе. Реч је о једној жалби, захтеву за заштиту права који је стигао из Крагујевца. Био је бизаран, јер је стигао са потпуно неочекиване стране - од омбудсмана града Крагујевца. Мало људи зна да је Крагујевац први град у Србији који је, и кад Република Србија то није имала, својим актима установио ову институцију, са задатком да штити права грађана и контролише рад локалне управе. Лепа ствар, једна од оних које могу да служе на част.

Међутим, убрзо је крагујевачки "контролор рада управе" изразио сумњу да је у градској управи запослено енормно много људи, и то не по критеријумима утврђених актима о организацији и систематизацији, него по страначким критеријумима, и с тим у вези од градских власти затражио одговарајуће информације и документе. Власт је изгледа тада закључила да се он "превише меша у свој посао", и ускратила му је тражене информације.

На омбудсманову жалбу реаговао сам не само одговарајућим налогом, него и јавним саопштењем, указујући да је ускраћивање оваквих информација било коме апсурд, да исте информације морају бити доступне јавно у сваком тренутку, а да је њихово ускраћивање омбудсману нешто што његове функције ставља у готово трагикомичан контекст. Власт је поступила по овом мом налогу. Омбудсман је добио тражене информације и документе и потврдио своје сумње. Али, само нешто касније, смењен је са своје функције.

Ја сам се "случајем крагујевачког омбудсмана" бавио пре више од три године, негде у децембру 2005. Дакле, "вест" о енормном броју запослених датира још од тада. На шта су потрошене те три године? Зар само на то да би се потврдила она ружна, глупа и дестимулативна сентенца - петлови који рано кукуричу, први завршавају у лонцу?

Крагујевац је, за наше прилике, велика локална самоуправа, али ипак само једна од преко 170 њих, а у већини је ситуација по свој прилици веома слична. А наравно, "вест" није специфична само за тај град, и није само у њему "под велом тајне". Исто као ни оцена да за број нису одлучујући интереси локалне заједнице и грађана, већ интереси политичких странака.

Има на срећу и другачијих примера, само не онолико колико би се могло пожелети. Али их је у сваком случају довољно да упуте на једну врло индикативну ствар. Реч је о томе да у срединама у којима број запослених у органима локалне самоуправе није "под велом тајне", који остварују, за наше прилике, примерну

комуникацију са јавношћу, као што су на пример Шабац, Ваљево или Смедерево, ствари стоје битно другачије, боље. Рецимо, градови Шабац и Ваљево су локалне самоуправе које имају око 100.000 односно око 120.000 становника, а број запослених у њиховим управама је у првом случају око 170, а у другом негде око 240. Није, дакле, да они немају никакав проблем са бројем запослених, али су димензије тог проблема очигледно знатно, знатно мање у односу на Крагујевац и, готово сигурно, у односу на све оне у којима само с времена на време јавност успе да скине фамозни "вео тајне". Логично, то је само потврда ноторне истине коју, нажалост, код нас многи у власти јако тешко прихватају - јавност у раду ма које власти у директној је корелацији с рационалношћу у њеном раду. Просто, више јавности гарантује више рационалности. У свему, па и у запошљавању.

Зато је заиста крајње време да афирмишемо принцип да су органи власти, и они на нивоу локалних самоуправа и сви други, обавезни да, уз остале, јавно објављују и релевантне и ажурне податке о броју запослених и о трошковима које праве. Разуме се, сасвим је извесно, да ти подаци неће бити нимало пријатни, али утолико пре с њима треба да се суочимо. Ако је нешто неспорно, онда је то чињеница да је основна, прва претпоставка за решавање ма ког проблема потпуна и јасна представа о његовим димензијама.

Аутор је Повереник за информације