ПОВЕРЕНИК
ЗА ИНФОРМАЦИЈЕ ОД ЈАВНОГ ЗНАЧАЈА
И ЗАШТИТУ ПОДАТАКА О ЛИЧНОСТИ


logo novi


ПОВЕРЕНИК
ЗА ИНФОРМАЦИЈЕ ОД ЈАВНОГ ЗНАЧАЈА
И ЗАШТИТУ ПОДАТАКА О ЛИЧНОСТИ



logo novi

ПОВЕРЕНИК
ЗА ИНФОРМАЦИЈЕ ОД ЈАВНОГ ЗНАЧАЈА
И ЗАШТИТУ ПОДАТАКА О ЛИЧНОСТИ





Читај ми

Извор Данас

Пре више од дванаест година у породичном стану у Београду пронађена је мртва новинарка једног београдског недељника. Била је позната као храбра и бескомпромисна. Била је аутор бројних текстова са ратишта или из света криминала у којима није заобилазила ни познате, ни опасне. Имала је тридесет година.

Истрага је констатовала да је реч о самоубиству. Та оцена, за многе, била је и остала под великом сенком сумње. Њени родитељи, пријатељи, адвокати и други тврдили су да није имала никаквих разлога за самоубиство. Осим тога, тврдили су и да је била изложена претњама, као и да постоје озбиљни материјални докази против тезе о самоубиству. Четири године касније, 1998, истрага је, наводно, обновљена. О евентуалним резултатима јавност није обавештена. Још четири године касније, 2002, опет се помињало да се надлежни органи поново баве овим случајем. Поуздане информације и овај пут су изостале.

Након четири године, 2006, једно удружење новинара обратило се поверенику за информације са захтевом за заштиту права, поводом одбијања тужилаштава да да информације у вези с овим догађајем. Позивајући се на Закон о слободном приступу информацијама, удружење је тражило информације о поступању поводом смрти новинарке. У допису удружења је указивано и на то да је пуномоћник породице још пре више од годину дана предлагао тужилаштву предузимање одређених радњи и да на те предлоге није било одговора, нити је било шта предузето у циљу окончања поступка. Удружење је молило и за остале информације које тужилаштво сматра битним за случај, а могу дати допринос истини и спречавању заборава смрти њихових колега.

Одговор који су добили, а који је био повод да се обрате Поверенику, је кратко писмо, које гласи: "Обавештавамо Вас да предмет није завршен, а да Вам друге податке не можемо саопштити, јер, у смислу чл. 170 ЗКП, не спадате у круг лица којима тужилаштво може дати информације о току рада на предмету." За оне који не знају ЗКП, ради се о одредби која предвиђа да ће се приступ списима предмета омогућити лицима која имају оправдан интерес.

Овакав одговор, ма како то изгледало невероватно, изазива сумњу у погледу тога да тужилаштво зна да Србија има Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја. Закон који предвиђа да свако има право да му буде саопштено да ли орган власти поседује одређену информацију, као и право да му се та информација учини доступном, укључујући ту и могућност увида у документ, те добијања копија. Наравно, и ова права могу се изузетно ограничити у случајевима које сам Закон предвиђа, ако је то неопходно ради заштите, у том тренутку, претежнијег интереса. У члану 9. зато су предвиђени, поред осталог, и угрожавање, ометање или отежавање "спречавања или откривања кривичног дела, оптужења за кривично дело, вођења преткривичног поступка".

Не верујем и не знам да ли би саопштавање неких података, којима тужилаштво располаже, могло имати такве последице. Али, бар хипотетички, тужилаштво је могло ограничити приступ информацијама са позивом на неки од разлога наведених у члану 9. Наравно, и тада водећи рачуна да се, на законит начин, право на приступ информацијама не може ограничавати неформалним актима. То је, када је оправдано, могуће само тако што ће се донети решење, дакле појединачан управни акт са свим елементима предвиђеним Законом о управном поступку. То се не сме чинити неформалним дописом, као што су писмо или обавештење.

Позивање на члан 170 ЗКП, је, такође, правно некоректно. "Оправдан", "на закону заснован", "правни", или неки други слични интерес, као основ за приступ документима, помиње се у великом броју раније донетих закона. Али, сукоб ових одредаба са одредбама Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, по принципу леx специалис, треба решавати у корист овог другог. То није само став актуелног српског повереника за информације, то је нешто што, без сумње, произлази из упоредно-правне праксе и релевантних међународних докумената.

Тужилаштво је, дакле, игнорисало све релевантне одредбе за остваривање права на слободан приступ информацијама, и материјално-правне и процесно-правне природе. Али, на страну Закон о слободном приступу информацијама. И да не постоји, опредељење да се гради демократско, отворено друштво, ако је искрено, нужно подразумева поштовање бар минималних стандарда којима су у демократском свету детерминисани односи између власти и јавности. У том контексту, догађај којим се бавимо заслужује пажњу.

Тужилаштво је удружењу новинара дало две информације. Прва, "да предмет није завршен", од раније је општепозната, па је безвредна. Друга, "да не спадају у круг лица" којима се о томе могу давати подаци, је апсурдна. То да државни орган, и пошто је протекло дванаест година, сматра да је то све што је дужан да да јавности, нагони на размишљање. Опет, о кругу, али не о оном који помиње тужилаштво. О једном другом, много већем, а ипак тескобнијем кругу у коме се, као друштво, сви заједно налазимо. О "зачараном" кругу из кога, свакако, морамо да изађемо. Аутор је повереник за информације