Данас - Право да знамо
Повереник за информације од јавног значаја Родољуб Шабић поново је од Владе Србије затражио успостављање механизама за извршење његових одлука, чиме би била омогућена пуна примена Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја. Шабић је исту иницијативу покренуо почетком марта, али она није уродила плодом.Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја, усвојен новембра 2004, не спада у системске и епохално битне акте, али је требало да омогући грађанима да остваре једно од својих права - на информисаност. Њиме се, како пише у првом члану, "уређују права на приступ информацијама од јавног значаја којима располажу органи јавне власти, ради остварења и заштите интереса јавности да зна и остварења слободног демократског поретка и отвореног друштва". Народски речено, овај Закон је требало да омогући грађанима, значи не само новинарима, како се погрешно схвата у неким круговима, да од државних органа добију одговоре на различита питања, па и на она како се троше њихове паре.
Родољуб Шабић каже да примена закона иде доста добро, јер су државни органи до сада веома ревносно извршавали његове одлуке о достављању информација од јавног значаја, те је "пријатно изненађен високим степеном дисциплине". Има, међутим, и случајева када прозвани одбијају да поступе по Шабићевој одлуци. Тада настане зона сумрака јер повереник не може никога присилити да поштује Закон и достави информације од јавног значаја, а Влада никако да обезбеди инструменте за извршавање његових одлука.
Природом посла, новинари се повремено суочавају са овим проблемом. На питање колике су новчане накнаде чланова управних одбора јавних предузећа неке редакције месецима не добијају одговора. Теза да није пристојно гледати у туђи новчаник овде не важи, јер су у питању "наши новци", то јест јавна предузећа која сви финансирамо. Редакција Данаса је покушала да у Пореској управи сазна колико јавних предузећа не измирује редовно порезе и доприносе за здравствено и пензијско и инвалидско осигурање, као и идентитет највећих дужника међу јавним предузећима. Одговор нисмо добили. Претпостављамо да на њега имамо право, јер он не нарушава ничију приватност нити угрожава безбедност и здравље народа и земље, а то су законска ограничења за достављање информација од јавног значаја. Када држава донесе неки закон, најпре га морају поштовати политичари и државни органи. Ако они то не чине, како то очекивати од грађана?
