Извор: Блиц

Гост коментатор

Родољуб Шабић, повереник за информације

Неколико дана пред Нову годину доктор Н. Н. послао ми је е-маил поруку, у којој поред осталог стоји: „Случајно сам сазнао да неки протоколи Службе хитне медицинске помоћи у... недостају. Речено ми је да су, још пре две године, многи протоколи однесени у МУП... ради неке истраге. Сваки од тих протокола садржи хиљаде наших пацијената, с комплетним подацима - од имена и адреса, преко ЈМБГ до комплетних медицинских података, дијагнозе и терапије.

Колико сам информисан, закон налаже чување ових података као службене тајне, прописујући процедуру у одређеним случајевима када је то потребно, да се може издати само уз писмени налог суда. Обавештен сам да налога суда није било, већ су инспектори МУП-а и њихова правница захтевали да им се ти протоколи издају. Сматрам да чак и уз налог суда није могло да се деси да се медицински подаци неколико хиљада грађана, од којих вероватно 99 одсто нема никакве везе с претпостављеном истрагом, нађу у МУП-у. Овај и слични случајеви који се вероватно масовно у нашој земљи дешавају, ствара осећај потпуне незаштићености грађана, свемоћи и бахатости полиције, као и повратак овог друштва у времена која би требало давно оставити за собом. Молим вас да овај случај истражите како би се барем покушало спречавање сличних повреда приватности грађана."

Ситуација о којој пише доктор Н. Н., сасвим извесно, само је један од бројних примера повреде приватности и права на заштиту података о личности којих најчешће нисмо ни свесни. Зато је добро подсетити се да је од првог дана нове године у примени наш нови Закон о заштити података о личности. Већина грађана овај закон препознаје као услов за наше приближавање ЕУ и за пласман на фамозну белу шенгенску листу. Али, има нешто још битније. Овај закон, уз услов да буду обезбеђене нужне претпоставке за његову примену, с чим се, нажалост, као по обичају касни, могао би ефикасно да послужи за то да ствари као што су незаштићеност, свемоћ и бахатост, већ једном оставимо иза себе.