Извор: Данас

Данас -    Кад су добри ученици само они који не знају ништа

Јонеско у средњој школи

Већ јако дуго нисам погледао неку од представа Ежена Јонеска. Штета што је тако. У животним условима попут наших, није лоше, с времена на време, "чути" писца чији је таленат неко ефектно описао као "дар за акробатско измицање ударцима безграничне људске глупости".

А, на великог мага театра апсурда, на кога сам готово заборавио, подсетио ме један актуелан случај из праксе Повереника за информације. Случај о коме говорим заправо ме подсетио на парафразу једне од познатих Јонескових порука апсурда - "добри ученици су само они ученици који ништа не знају".  

Случај о коме говорим, или представа, ако се то неком више свиђа, одвија се у једној установи која се бави стандардом ученика. Главни актер је И. Н. који је од те установе затражио одређене информације о њеном финансијском пословању. Иако је, по закону, била дужна да омогући И. Н. приступ траженим информацијама или да донесе решење, разуме се образложено, којим тај приступ не дозвољава, установа није учинила ни једно ни друго. Једноставно је игнорисала захтев. И. Н. се потом обратио Поверенику за информације од јавног значаја и затражио заштиту свог права. Повереник за информације је, у складу са законом, жалбу доставио наведеној установи и затражио од ње да се поводом жалбе изјасни. Установа ни овај пут није учинила ништа, ћутала је. По протеку рока који је установи оставио за изјашњење по жалби, Повереник је, у складу са схватањем да је свако располагање буџетским средствима нешто што је од јавног значаја, донео решење којим је установи наложио да И. Н. стави на располагање тражене информације.

Повереник је установи оставио одговарајући рок да поступи по његовом налогу и да га извести о извршењу решења.

То је био тренутак да се коначно и установа огласи. Додуше, на неочекиван начин. Уместо очекиваног обавештења о томе да је његово решење извршено, поверенику је стигао захтев да своје решење стави ван снаге. Као разлог за то, наведено је да је И. Н. малолетно лице, те да нема процесну способност, будући да се иста стиће са 18 година. У прилогу захтева достављено је школско сведочанство којим се то доказује. И заиста, повереник који до тада то није знао, из наведеног сведочанства сазнао је да је И. Н. одличан ученик Правно-биротехничке школе и да има нешто више од 17 година.

Наравно, већ на први поглед је чудно зашто је установа тако дуго ћутала, па тек након налога повереника истакла ову, по њеној оцени, важну чињеницу. Али, билио чудно или не, приговор непостојања процесне способности, увек има неку специфичну тежину.

Ипак, у конкретном случају, сасвим релативну. Чак и када би повереник вођен екстремно формалистичким разлозима ставио ван снаге решење које је донео, извесно је да би на поновљен захтев пунолетног лица донео истоветно решење. А, за И.Н. не би био проблем да обезбеди да такав захтев потпише пунолетни школски друг, пријатељ, сусед или рођак. Независно од тога, повереник стоји на становишту да су евентуални процесни недостаци отклоњени изричитом изјавом законског заступника, мајке И. Н., о томе да све радње које је предузео, прихвата као своје. Сходно томе, пвоереник неће ставити своје решење ван снаге.

Тренутак је да се у нашу представу укључе и други актери. Ради се о томе да је И.Н., осим од наведене установе, информацију о њеном раду тражио и од неких других субјеката који су таквим информацијама располагали. Реч је о информацијама које се односе на контролу финансијског пословања установе. Министарства просвете и финансија у почетку му нису омогућила приступ траженим информацијама, па се И. Н. жалио Поверенику. Након одговарајућег налога Повереника, оба министарства су И. Н. дала тражене информације. Вероватно је директна последица овог и вест коју сам ових дана прочитао у дневној штампи, а која говори о томе да је УБПОК ушао у установу о којој говоримо и да се бави испитивањем њеног финансијског пословања. Не знам шта ће бити резултат те активности. О томе не желим да говорим, јер би то, макар и индиректно могло прејудицирати оцене и ставове одговорних, а њих треба пустити да на миру раде.

Ипак, шта год било, нешто би требало учинити неспорним. Подаци о финансијском пословању буџетских корисника, осим изузетно, морали би бити третирани као пар екселанс информације од јавног значаја. У складу са одредбама Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја и Упутства за објављивање информатора о раду државних органа такве информације би требало да буду објављене и путем интернета. То, практично, значи да су доступне најширем могућем кругу корисника, и то на начин који чини ирелевантним чињенице попут држављанства, седишта, пребивалишта и других личних својстава, укључујући, разуме се, и пунолетство.

Одбијање приступа таквим информацијама ученику И. Н. уз проблематично, и у сваком случају, веома закаснело образложење да је малолетан, најблаже речено, тешко је разумљив потез. Такав, да би се на основу њега могло закључити да они који су га повукли заиста мисле да су добри ученици само они који не знају ништа.

Допада ми се да мислим да је више оних других. Они који мисле да су момци као што је И. Н. добри ученици. Не само зато што тако пише у сведочанству, већ зато што је време за младе људе који разумеју значај нових права и демократских институција и знају да их користе. Кад буде тренутак знаће и да креирају нова права и да управљају демократским институцијама. И надам се, имаће нешто од поменутог Јонесковог талента. И оног за писање, и још више оног за избегавање удараца које задаје људска глупост.