Извор: Политика

Право на истину

Јавност има право да неке информације зна иако их посебно не тражи, а власт је дужна да јој то обезбеди

Мало је међународних правних докумената који се односе на слободу приступа информацијама, који имају тако велики значај као Архушка конвенција. Право грађанина да буде информисан ова конвенција ставља у функцију заштите другог фундаменталног права - права на живот у здравој средини и успоставља механизам за ефикасно остваривање оба права.

Протекло је пет година од ступања на снагу ове конвенције. Потврдило се, при том, да је Маргот Валстром, комесар ЕУ за заштиту животне средине, била у праву рекавши том приликом „биће потребно много времена”. Време, наравно, није протекло улудо. Број држава које су се обавезале на поштовање конвенције, удвостручен је. Право јавности да зна све што је од значаја за животну средину и ефикасна заштита овог права је нешто што нико у модерном свету не доводи у питање. Истовремено, има и много проблема с остваривањем тих принципа у свакодневном животу. Ипак, најбитније је то да више ником не пада на памет да њихово неостваривање брани начелним разлозима, већ то објашњава, теже или лакше прихватљивим аргументима материјалне, логистичке и сличне природе. Таквих разлога код нас има безброј.

Иначе, није ме поменути „јубилеј” конвенције, већ занимљиво писмо које сам добио из једне локалне телевизије навело да се, више него обично, позабавим садржином документа из Архуса. Поменута телевизија је у писму маркирала један заиста занимљив догађај.

Укратко, резултат њиховог трагања за информацијама, разуме се, уз позивање на Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја, јесте прибављање двадесетак докумената који садрже крајње индикативне податке о стању животне средине у њиховом граду. Документи потврђују да производња медикамената има за последицу озбиљно загађење ваздуха етилен-оксидом, загађење које је некада чак и 6.000 пута веће од дозвољеног!

Објавили су ове документе и своје суграђане упознали с њиховом алармантном садржином. Организована је, истим поводом, и јавна трибина. Сва је прилика да је то што се десило био директан повод да произвођач медикамената објави да обуставља производњу док не инсталира нову опрему чија ће примена елиминисати емисију штетног гаса.

Ако заиста буде тако, онда ће овај догађај бити окончан на прави начин. Али, и под тим условом, остаће упозорење на неке ствари важне не само за средину у којој се овај догађај збио, већ и за било коју другу. Наиме, документи, који су у овом случају прибављени, нису од јуче. Неки од њих потврђују да се животна средина на овај начин загађује годинама. Зато се с правом намеће питање: шта би било да те документе нико није тражио? Највероватнији одговор на ово питање снажно потенцира потребу остваривања једне савремене концепције слободног приступа информацијама, која своје основе има и у Архушкој конвенцији. Право на слободан приступ информацијама од јавног значаја је комплексно право. С тим у складу, права на информације од јавног значаја и обавезе власти које су у корелацији с тим правима могу бити и пасивна и активна. Није, дакле, спорно да грађани и јавност имају право да траже одређене информације и да власт има обавезу да их даје. Али, не сме бити спорно ни то да јавност има право да неке информације зна иако их посебно не тражи, а власт је дужна да јој то обезбеди.

Бар за информације о угрожавању животне средине то је апсолутно неспорно. А више је него очигледно да није тако. Минимум коректног односа према једном од најосновнијих људских права, праву на здравље и на живот у здравој средини, налаже одговорнима да стање промене. Огромна већина грађана, без обзира да ли су из Бора, Панчева, Мајданпека, Смедерева, Вршца или из неког другог, вероватно само привремено мање угроженог, града то од њих, с правом, очекује.

Родољуб Шабић

Повереник за информације