Извор: Данас

Данас - ЛИЧНИ СТАВ

Уз вест да су грађани Србије поднели преко 1.500 тужби Суду у Стразбуру

Јавна војна тајна

Ових дана објављен је податак да су наши грађани, у релативно кратком року, поднели Европском суду за људска права у Стразбуру више од 1.500 тужби. Овај податак нема само статистички значај и заслужује далеко озбиљнију пажњу од оне која му се посвећује. Јер, 1500 тужби и апсолутно и релативно јесте велики број. Ако се зна да се Суду у Стразбуру грађани обраћају тек пошто сва домаћа правна средства буду исцрпљена, оволики број би са много основа могао упућивати на узнемиравајући закључак о квалитету нашег система заштите људских права. Логична претпоставка да ће велики број тужби имати за последицу и значајан број одлука којима ће бити констатоване повреде људских права провоцира једно веома важно питање.

Имамо ли довољно јасну представу о домашају Европске конвенције, и посебно о значају одлука Европског суда за људска права?

Европску конвенцију ратификовали смо пре готово три године. Она је од тада део нашег правног система и наши грађани могу да се на њу позивају у поступцима пред судовима и другим државним органима. Органи власти дужни су да Конвенцију примењују дајући јој, кад је то потребно, приоритет у односу на домаће прописе. А, Конвенција се не може примењивати независно од одлука Европског суда за људска права. Одлуке Суда тумаче текст и изражавају право значење њених одредби. У ствари, Конвенција функционише у складу са принципима прецедентног права. Ставови изражени кроз одлуке суда представљају обавезујуће правне норме. Дакле, кад једна земља ратификује Конвенцију, она преузима обавезу да ставове Суда третира као обавезујуће право. Зато је, посебно у државама које, као наша, имају системе засноване на континенталном праву и ненавикнуте су на прецедентно право, изузетно важно разумети да се заштита људских права обезбеђује у оквиру једног система који представља мешавину континенталног и прецедентног, и у коме ставови из одлука Суда за људска права практично имају снагу закона.

Ових дана поново актуелизован "случај" књиге "Војна тајна" могао би да буде веома индикативан са становишта наше способности да то схватимо и прихватимо.

Део тиража ове књиге (подсећамо: по среди је збирка стенограма са седница некадашњег војног врха наше земље), на основу наредбе тадашњег Војног суда, марта 2004, "привремено" је одузет и још увек је у том статусу. Покушаји аутора да, позивањем на слободу изражавања зајамчену чланом 10. Европске конвенције, издејствује повраћај, остали су безуспешни.

Други део тиража одавно је подељен, а садржина књиге, у целости или деловима, може се наћи на интернету, на великом броју wеб сајтова. Аутор је осумњичен за кривично дело одавање војне тајне - иако објављени документи показују да се војни врх бавио и активностима које представљају кршење људских права и кривична дела. За ову прилику интересантније је да је садржина "привремено задржане" књиге практично сваком доступна. А та чињеница, најблаже речено, ставља под огроман знак питања сваки фактички, а у контексту јуриспруденције Суда из Стразбура и сваки правни смисао даљег задржавања књиге.

Члан 10. Европске конвенције о људским правима, који јемчи слободу изражавања (укључујући слободу мишљења те слободу примања и преношења информација, слободу штампе и емитовања) оставља и могућност за њено ограничавање, под претпоставком кумулативног остварења три услова. Потребно је да је ограничење предвиђено законом, да се њим штити неки од интереса предвиђених Конвенцијом, те да је такво ограничење неопходно у демократском друштву. Мера привременог одузимања књиге јесте предвиђена Закоником о кривичном поступку. Заштита националне безбедности, на коју се, основано или не, позвао Војни суд, јесте предвиђена Конвенцијом. Али, је ли у демократском или било ком другом друштву, уз образложење да се ради о тајни, стварно неопходно ограничавати дистрибуцију књиге која садржи сваком доступне информације?

Не би требало да је сувише тешко то оценити. Први који би то требало да цене су наши поступајући судови примењујући коректно, као део нашег правног система, одредбу члана 10. Конвенције, водећи при томе рачуна да је тумаче у складу са ставовима израженим кроз одлуке Европског суда за људска права. А он је одлукама у поступцима Гардијан и Обсервер против Уједињеног Краљевства и В.В. Блуф против Холандије изричито изразио став да, кад једном доспеју у јавни домен, тајне информације о националној безбедности престају бити тајне, а ограничавање њихове дистрибуције или санкционисање оних који дистрибуцију врше представља повреду слободе изражавања.

Дилема шта урадити ако Европска конвенција и стандарди изражени кроз одлуке Европског суда јаче штите слободу изражавања него наши закони и судска пракса, не би смела да постоји. И, општи значај људских права и конкретан значај Европске конвенције и Европског суда налажу да се предност да европским стандардима. Аутор је повереник за информације