Извор: Политика

И ове године, као и обично, почетком јесени, пажњу јавности привукло је објављивање већ фамозног Глобалног индекса перцепције корупције (ЦПИ). Не случајно, јер ова ранг-листа Транспаренцy Интернатионал безмало свих земаља света представља у глобалним оквирима најауторитативнији документ о стању корупције у свету.     

Истина, има и оних који тај ауторитет доводе у питање, тврдећи да ЦПИ није увек реалан. И, заиста, могуће је да су за неке земље оцене исувише лоше. То би, рецимо, могло бити последица одређених предубеђења. Међутим, ту могућност не треба прецењивати. Оцена у ЦПИ је последица синтезе више истраживања, односно опажања међународних инвеститора и проценитеља ризика, експерата Светске банке и резидената, пословних људи и стручњака изражена оценама од 1 (тотална корупција) до 10 (одсуство корупције). Акценат и није на апсолутно објективистичком (иначе немогућем) мерењу корупције, већ на перцепцији. А, будући да је реч о перцепцији релевантних фактора, никако је не треба потцењивати. Индекс је за међународне инвеститоре важан фактор приликом одлучивања о пласману капитала, а за земље суочене са великом корупцијом ЦПИ има вредност упозорења и (треба да) подстиче трагање за ефикасним мерама у борби против ње.

Ове године Србија је добила оцену 3,0, а на ранг-листи се налази на деоби 90–92 места. Оно што је вредност оцене и пласмана видљиво је већ на први поглед. Пре свега, добро је то што овогодишња оцена потврђује континуирани тренд раста. Поред тога, наравно, оцена 3,0 је боља од прошлогодишњих 2,8. Коначно, разуме се, и деоба 90–92 места је боља од деобе 97–103. Да ли је то довољно?

Тренд поправљања оцене је, наравно, увек добра ствар. Какав-такав, макар и пужевски ( 2004 – 2,7, 2005 – 2,8, 2006 – 3,0), бољи је од обрнутог. Ипак, очигледно је, овом динамиком за оцену којом би могли бити иоле задовољни, биле би потребне деценије.

Оцена 3,0 боља је од прошлогодишње, али ипак говори да још нисмо прекорачили најкритичнију границу. Оцена 3,0 и ниже даје се државама у којима се корупција отела контроли. Веома смо далеко не само од држава чије оцене од 8,0 или веће говоре да се оне крајње ефикасно супротстављају корупцији, него чак и од оних са 5,0, што означава корупцију сведену у подношљиве размере.

На деоби 97–103. места, у 2005. и 2004. години били смо углавном у друштву афричких и азијских земаља. Ове године 90–92. место делимо са Габоном и Суринамом. Без потцењивања, рекло би се да је неко друго друштво, односно поређење, логичније. Како би, рецимо, изгледала листа бивших социјалистичких земаља Европе? На врху су Естонија са 6,7, Словенија са 6,4 и Мађарска са 5,2, а најлошије су Албанија (2,6), Русија (2,5) и Белорусија (2,1). Ми бисмо били у доњој половини, на тринаестом од двадесет места, са нешто мало бољим оценама од најлошијих, али са значајно нижим од најбољих.

Дакле, без обзира на неке позитивне промене, не само ЦПИ, већ много више свакодневна суочавања с последицама разорног деловања корупције на материјалном, моралном и сваком другом плану ултимативно захтевају далеко боље резултате у борби против корупције.

То, уосталом, нико и не доводи у питање. Напротив, непрестано се о томе говори, усвајају се стратегије, закони и прописи, планирају се нове институције и активности. Ипак, жељених ефеката нема, што код многих изазива осећај да смо суочени с нерешивим проблемом.

Наравно, проблем је ипак решив. Али решење није ствар жеља и прокламација, нити га може обезбедити демагошка борба с вештицама, а ни занесењачка, са ветрењачама. Решење подразумева пуну идентификацију свих фактора који индукују корупцију и одговарајући утицај, односно притисак друштва и државе баш на њих. Конкретне, у свету потврђене, превентивне и репресивне мере морају се предузимати, имајући у виду реалан, а не пројектовани, виртуелан контекст. Само помињање реалног контекста нужно подсећа на то да смо постали плуралистичко друштво. Допадало се то неком или не, политичке странке су фактор под чијим доминантним утицајем су, практично, сви јавни послови. А, начин на који се тај утицај остварује, често потврђује актуелност одавно, у сличном контексту, артикулисаног мишљења Слободана Јовановића: „У недостатку уверења и принципа странке теже успеху ради успеха, гледају да што пре дођу до власти и да је што дуже задрже у рукама. Постају предузећа за експлоатацију власти и, као све групе које су руковођене егоистичним побудама, шире око себе корупцију”.

Није реално очекивати озбиљнији резултат у борби против корупције док (бар неке) релевантне политичке странке борбу против корупције не подигну на ниво фундаменталног начела свог политичког деловања. Наравно, не вербално, јер то ионако све чине, већ показујући то на практичан начин, до краја консеквентно, пре свега кроз однос према „својим људима” у свим случајевима непотизма, злоупотребе и корупције.

Повереник за информације