Извор: Данас

Нејасноћа у Уставном закону може да угрози право грађана на обавештеност

Претварање слободе у обавезу

"Новоизабрани састав Народне скупштине ће у току првог заседања након избора Владе ускладити са Уставом законе којима се уређују Заштитник грађана и остваривање права грађана на обавештеност, и изабрати заштитника грађана, орган надлежан за праћење остваривања права грађана на обавештеност, гувернера Народне банке Србије и органе Државне ревизорске институције."

Цитирана одредба члана 5. Уставног закона за спровођење Устава Републике Србије привукла је приличну пажњу јавности. Како је то код нас уобичајено, највише пажње привлачила је с обзиром на њене могуће кадровске консеквенце. Нажалост, с обзиром на то да неке друге ствари објективно заслужују већу пажњу. Разуме се да - и са прагматичног и са принципијелног становишта - у демократском друштву питање интервенције у статус, односно мандат људи задужених да воде независне институције, никада није небитно. С тим у складу, то да ли ће са гувернером НБС и Повереник за информације бити (како гувернер сликовито рече) нека врста десерта на постизборној слављеничкој трпези, наравно није неважно, али свакако није најважније.

Са становишта слободе приступа информацијама далеко важнија су питања која су последица чињенице да није нимало јасно шта се све може подразумевати под "усклађивањем са Уставом закона којима се уређује остваривање права грађана на обавештеност." И, наравно, то што та нејасноћа може, и хипотетички и реално, имати за последицу снижавање већ оствареног нивоа слободе и права.

Много тога је остало нејасно. Који су то закони које треба ускладити са уставним "правом на обавештеност", шта год то право подразумевало? Следећи апстрактну логику, остаје да претпостављамо да то прво може бити Закон о јавном информисању, потом Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја, а даље и евентуално још неки други закони (Закон о РРА....).

Већ на самом почетку, у вези са усклађивањем са Уставом Закона о јавном информисању, уочавају се две деликатне ствари. Прва је везана за одредбу члана 50, став 1 Устава Србије која предвиђа да је "свако слободан да без одобрења, на начин предвиђен законом, оснива новине и друга средства јавног обавештавања". Свако је и држава, покрајина, локална самоуправа. Ова одредба им, без обзира на неке накнадне одредбе, омогућава да слободно оснивају (штампане) медије. Та слобода се законом не може укинути, закону је остављено само да уреди начин остваривања те слободе. Усклађивање Закона о јавном информисању, односно поновно отварање могућности да власт оснива сопствене медије, могло би довести у питање до сада мукотрпно остварене, какве такве резултате деполитизације медија.

Други проблем се јавља у вези са фамозним "правом на обавештеност". Овај, и терминолошки и садржински неуобичајен правни стандард, изражен је кроз уставну одредбу "свако има право да истинито, потпуно и благовремено буде обавештаван о питањима од јавног значаја и средства јавног обавештавања су дужна да то право поштују".

На први поглед ова норма делује као празна прокламација, а не права правна норма. Ипак, ако се испостави да није тако, консеквенце би могле бити врло непријатне. Наиме, стриктним тумачењем цитиране одредбе неминовно долазимо до закључка да су медији добили обавезу да истинито, потпуно и благовремено обавештавају сваког. И то изузетно сложену обавезу. Шта је истинито, шта потпуно, шта благовремено? Ко то оцењује?

Будући да важећи Закон о јавном информисању деловање средстава јавног обавештавања не ставља у контекст обавезе, него у контекст слободе, предвиђајући да они "слодобно објављују идеје, информације и мишљења", намеће се закључак да би усклађивање са Уставом могло водити претварању слободе у обавезу, што је, разуме се, са становишта савремених стандарда неприхватљиво. Ако би усклађивање подразумевало и то да власт процењује квалитет извршења "обавеза", то би нас могло одвести и деценијама уназад. А, "орган надлежан за праћење остваривања права грађана на обавештеност" је анте портас. Зато, ако је већ неминовно да добијемо орган овог невероватно необичног назива, без обзира што није јасно ни шта би му био делокруг, ни каква би му била овлашћења, морали би учинити неспорним бар то да у његов евентуални састав могу ући само људи из света медија, из струке, а не политике.

Много је нејасноћа и било би добро да оне, бар тамо где је могуће, што пре буду отклоњене. До тада, количина непрецизности и дилема, непримерена и акту далеко мањег правног значаја, свакако ће представљати више него солидну основу за критике са бројних, различитих аспеката.

Коначно, какве год критике Уставни закон заслужује, због оног чим се бавио и начина на који је то чинио, можда још веће критике заслужује због ствари којима се уопште није бавио. Пример за то је питање заштите података о личности. Нови Устав зајамчио је заштиту података о личности, али апстрактна уставна гаранција није, ни на какав начин, операционализована Уставним законом. А, у последњем извештају Европске комисије констатује се да је у Србији постојање правила о заштити података о личности чисто теоријско, да примена тих правила није обезбеђена, те да то остаје разлог за забринутост. Очигледно тачно, али, наравно, не за њихову, већ за нашу забринутост. Аутор је повереник за информације