Извор: Данас

Право на приступ информацијама од јавног значаја суочено са бројним препрекама

Кршење закона - ћутањем

Протеклог викенда, тачније 10. децембра, на врло видљив начин обележили смо Међународни дан људских права. Дан раније, са много мање помпе прошао је Међународни дан борбе против корупције.

Као и свуда у свету, Дан људских права био је прилика за различите манифестације, окупљања, саопштења и јавне оцене, критичке и оне друге, о стању људских права код нас. Чињеница да смо недавно добили нови Устав, увек актуелну тему људских права чини још актуелнијом. Тим поводом, неко ко је стицајем околности Повереник за информације, дужан је да констатује да то што нови устав гарантује право на приступ информацијама од јавног значаја представља допринос унапређењу људских права код нас. Иако та гаранција није дата до краја консеквентно, већ у оквиру доста необичног, нејасног, чак и контроверзног "права на обавештеност", тај допринос је објективан и несумњив.

Право на приступ подацима у поседу органа власти није у наш правни поредак ушло тек са овом уставном одредбом. Грађани Србије добили су ово право још пре две године, усвајањем Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја. На тај начин створене су иницијалне претпоставке за успостављање ефикасног демократског механизма за контролу власти од стране грађана. Као што се могло очекивати, показало се да је и сама идеја о таквој контроли у оштрој, потпуној супротности са доминантним менталитетом. Традиционална, конзервативна представа о односу власти и јавности, претежна код наше бирократије, као и поданичка представа о истом односу снажно присутна у народу, показале су се као веома "солидне" препреке за реализацију ове идеје. Много тога је потребно учинити за савладавање таквих препрека, а неспорно је да је учињено врло мало, у сваком случају недовољно.

Има, разуме се, и позитивних примера. Недавни позив председника Републике да се скине тајна са Извештаја ВБА у вези са Младићем могао би да послужи као пример у прилог демистификацији "тајне" и потреби да што више од оног што власт ради буде изложено очима јавности. И одлука Владе да учини потпуно јавним све трошкове учињене у кампањи поводом усвајања новог Устава може представљати пример разумевања нормалног односа власти и пореских обвезника. И одлука суда да "ослободи" књигу "Војна тајна" могла би бити пример прихватања европских стандарда у овој области људских права. Проблем је само у томе што је реч о ретким примерима, о нечем што је више ексцес него уобичајена појава. Очигледно је да треба уложити много више напора него до сада, па да евидентан отпор остваривању права на приступ информацијама постане прошлост.

Треба ли за то боља илустрација од распложивих података о примени казнених одредаба из Закона о слободном приступу информацијама, дакле одредаба које треба да обезбеде одговорност за кршење права на слободан приступ информацијама. Од, извесно, више хиљада прекршаја закона, до сада ниједан није имао за консеквенцу казну изречену у прекршајном поступку који би био покренут од стране надлежног министарства. Истина, пре извесног времена први пут је један судија за прекршаје, због повреде права на приступ информацијама, изрекао казну одговорном лицу, али у поступку покренутом не од стране надлежног министарства, већ од стране једне упорне НВО.

Нису лошија илустрација ни подаци који говоре да органи власти у око 90 одсто случајева право на приступ информацијама крше не тако што се, макар и неосновано, позивају на неки од законом предвиђених основа за ограничење права, него тако што потпуно игноришу захтеве, иако је ћутање администрације у примени Закона о слободном приступу информацијама не само недопуштено, него и кажњиво.

Неспорно, много је проблема у остваривању, одскора Уставом зајамечног, права на приступ подацима у поседу власти. Али, феномен "приступа подацима" у поседу органа власти није занимљив само у контексту људских права. Он има још једну изузетно занимљиву димензију. Нисам случајно на самом почетку споменуо Дан борбе против корупције, који је остао у сенци свог великог брата, Дана људских права. Јер, тај 9. децембар је прилика да се подсетимо и на то да смо још одавно усвојили Националну стратегију за борбу против корупције, али да нам ни цела година након тога није била довољна да донесемо акциони план, нужан за њену реализацију. Укључили смо се у све антикорупцијске иницијативе (ГРЕЦО, ПАЦО...). Изменили смо и многе законе. И на репресивном плану, нарочито у последње време, било је спектакуларних полицијских акција које би, уз услов да буду потврђене одлукама правосудних органа, могле дати крупне резултате. И поред свега тога, на светском Индексу перцепције корупције налазимо се, са Суринамом и Габоном, на деоби 90-92. места, са забрињавајућом оценом 3.00. Она говори о корупцији која је системски проблем и која је ван контроле.

У Словенији или Словачкој, на пример, нема ни изблиза таквих спектакуларних полицијских акција. Нису усвојиле ни све документе које ми јесмо, Словенија чак ни фамозну Конвенцију УН против корупције. Ипак, на светским ранглистама корупције стоје неупоредиво боље од нас. Дан борбе против корупције био је добра прилика да се запитамо да ли са тим има неке везе разлика између њих и нас, с обзиром на уважавање антикорупцијске улоге јавности и да констатујемо да су ове земље, успостављајући прегледност пословања власти, и афирмишући слободан приступ информацијама, изградиле ефикасне превентивне антикорупцијске механизме. Мање успешним, понудиле су "рецепт" који им је веома потребан. Било би глупо и неодговорно не искористити га. Аутор је повереник за информације