Извор: Глас јавности

Родољуб Шабић, повереник за доступност јавних информација

Грађане занима све, од заштите животне средине, права људи, животиња, али највише новац - буџет, реализација буџета, јавни расходи, јавне набавке,донације, плате, дневнице

Србија је, пре нешто више од две године, добила Закон о доступности     информацијама од јавног значаја по коме грађани имају право и могућност да траже све информације које их интересују и које се тичу њихових живота. Како рече Родољуб Шабић, повереник за доступност информацијама од јавног значаја,овај закон није неки помодарски хир и не служи само за задовољавање пуке радозналости грађана, већ је један од битнијих реформских закона.    

- Овај закон полази од претпоставке да треба потпуно променити однос јавности и власти. Полази од тога да су „грађани као послодавци“ и да се демократско друштво заснива на две јако једноставне чињенице. Прва је да се власт добија и губи само на изборима. Дакле, да легитимитет оног ко влада зависи од воље грађана. Друго је да политика није никакав велики и историјски процес „спасавања“ сопственог народа. Она је уствари јавни посао, реализација врло важних одређених пројеката, који се у крајњој линији своди на трошење пара. Те паре обезбеђују грађани који су им дали легитимитет. Јасно је да тај неко има потпуно право да зна шта се са његовим гласом, односно његовим парама дешава. Управо ту долазимо до тога да је крајње забрињавајући сваки игнорантски однос према захтеву грађана.

Шта највише интересује грађане?

- Грађане интересује све, од заштите животне средине, права људи, животиња, као и заштита људских и мањинских права, и друге разне ствари, све до урбанистичких аката. Нема тога шта није било предмет интересовања, али без икакве конкуренције, грађане највише од свега интересује новац. Значи,интересује их буџет, реализација буџета, јавни расходи, јавне набавке,донације, плате, дневнице. Зато је забрињавајајући сваки случај ускраћивања такве информације. Чињеница да је у 2005. години тај број предмета у служби повереника био нешто око 450, а да ће у овој години бити четири-пет пута већи, или око 1.700 - 1.800 предмета више. То показује да расте поверење грађана, медија и невладиног сектора у ову институцију.

Колико је заживео Закон о доступности информацијама од јавног значаја и каква су ваша досадашња искуства?

- Ако на то гледате са становишта функционисања државног органа који се зове Повереник за информације од јавног значаја, усудио бих се да кажем да резултата има. Чак и озбиљних и то не кажем ја, јер би било мало нескромно. То кажу они који са објективног становишта врше мониторинг тог процеса. Добре су оцене представника Савета Европе, Европске комисије, невладиног сектора у Србији, као и људи из медија. Нема критичких оцена на рад наше службе. Повећава се број оних који мисле да има смисла тражити своју заштиту права и који је добијају. Има велики број захвалница од појединаца и од медија, а што је такође потврда да информације које траже од ове институције углавном и добијају.

Да ли треба раздвојити резултате Повереника од резултата примене Закона о доступности информацијама?

- Оно што је битно да се зна јесте да Повереник, колико год да је важна карика у том ланцу примене Закона, а сасвим сам сигуран није једина и довољна за његово функционисање. Постоје и други сегменти, изузетно важни у примени тог закона, а који, нажалост, не функционишу. Када говорите о примени ма ког закона, а поготову једног оваквог, који је готово револуционаран, идеја је о томе да грађанин има право да зна готово све о раду власти, о драматичном сукобу.

Зар грађани нису послодавац власти?

- Јесу, али то је једна историја менталитета, патријархална, комунистичка и милошевићевска, која говори о томе да власт са грађанима комуницира када и како хоће и да даје само оне информације које жели. Зато је изузетно тешко применити овакав закон. Применити било који закон тешко је без неколико ствари. Неопходно је да постоји и механизам санкције за оне који крше закон, као и механизам за принудно извршење одлука надлежног органа, онда када они на које се односе одлуке, неће њима да се повинују. Нажалост, ти системи не фунцкионишу уопште.

Министарство културе и информисања надлежно је да врши надзор над применом овог закона. Оно је било дужно и да покреће прекршајне поступке против прекршилаца. Само моја служба је послала више стотина индикативних предмета, где је било евидентно да су почињени прекршаји. И поред тога што је тих прекршаја почињено далеко више, више хиљада, колико ја знам, Министарство није покренуло ниједан прекршајни поступак. Морам да нагласим, као позитиван пример, да је недавно прекршајни суд у Сомбору изрекао једну новчану казну директору једног јавног предузећа због кршења Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, али ни не на захтев надлежног Министарства, већ једне невладине организације, која је била оштећена ускраћивањем информације. Ето догађа се и то. нКристина Влаховић

Антрфиле : Карактеристичан проблем

- У мањем броју случајева јавља се један карактеристичан проблем. Закон предвиђа да, у случају потребе, када неко не изврши налог повереника, извршење решења повереника обезбеђује Влада Србије. Тих неизвршених случајева је неколико десетина, али је врло индикативно да, када је од владе тражено да обезбеди извршење решења, то није учињено. То је забрињавајуће, а у комбинацији са чињеницом да Министарство није покренуло ниједан прекршајни поступак против било кога. Та околност много личи на позив на кршење закона - категоричан је Шабић.

Треба више добре воље

Када говоримо о томе како функционише повереник и какав је однос према његовим интервенцијама и одлукама, можемо да кажемо да ту има неколико занимњљивих ствари. Прво, више од половине броја поступака, које код нас покрену странке, окончају се после моје прве интервенције. Не доносим решење којим бих нешто налагао, већ након прве интервенције орган од кога је информација тражена даје ту информацију. Што је карикатурално, што је лоше, јер са мало више добре воље могли смо да имамо задовољнијег грађанина и бољу представу о раду власти. Један број жалби буде неоснован, или недопуштен, па буде одбијен, али већина жалби је основана и повереник доноси решења којима налаже органима власти да дају информације које се траже. Пријатно је изненађење да је доста висок степен дисциплине у односу на те одлуке повереника, и морам истаћи да се у скоро 98 одсто случајева извршавају те одлуке без проблема.