Извор: Данас

На данашњи дан Европска конвенција о људским правима постала део унутрашњег правног система Србије

Европско, а наше

На данашњи дан, пре три године, 3. јануара 2004, и у нашој земљи ступила је на снагу и почела да правно делује Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода. Скупштина тадашње Државне заједнице Србије и Црне Горе усвојила је Закон о ратификацији 26. децембра 2003, истог дана он је објављен у "Службеном листу Србије и Црне Горе". Осам дана од објављивања, Закон је ступио на снагу. Зато је 3. јануар дан који вреди памтити. На тај дан интегрални део нашег правног поретка постао је документ који у области људских права има изузетно важну улогу. Његовим прихватањем декларисано је определење за јачање демократије, заштиту и унапређење људских права и владавину закона, и укључивање у један велики наднационални механизам, чији је циљ да пронађе праве одговоре за изазове са којима се у свим областима живота, култури, права и економији, државе чланице суочавају. Прихватањем Конвенције, декларише се и спремност за прихватање чињенице да одбрана, промовисање и афимирисање горе поменутих вредности нису само унутрашња ствар појединих држава, већ су нешто што спада у сферу подељене, колективне одговорности свих држава.

Не мање важно је и то да смо прихватањем конвенције и ми, грађани Србије, укључени у корпус који броји безмало милијарду људи, а у коме су сви обухваћени јурисдикцијом Европског суда за људска права, са свим консеквенцама које из тога произлазе. Дакле, Европска конвенција о људским правима део је унутрашњег правног система Србије и примена њених одредаба представља обавезу и за наше судове и за све друге органе власти. Наши грађани у поступку пред органима власти могу се директно позивати на текст Конвенције, а органи власти дужни су да јој у случају колизије дају приоритет у односу на домаће законе и, разуме се, подзаконске акте.

Органи власти могу и треба да непосредно примењују одредбе Конвенције. То је, разуме се, могуће са оним које су по својој природи такве да омогућавају непосредну примену. Нормално, има и одредби Конвенције које се не могу непосредно примењивати, које своју разраду нужно морају имати у домаћем, националном законодавству.

То не може ићи ни брзо, ни лако, али баш зато остваривање Конвенције мора бити предмет сталне пажње и оцењивања. А, валидне оцене не можемо давати сами себи. Стварно релевантне оцене у овом случају дају други. У том контексту, незаобилазан је феномен Европског суда за људска права и његове праксе. Читати и тумачити текст Европске конвенције ван контекста судске праксе Суда из Стразбура, заправо није могуће. Пресуде овог Суда објашњавају и на мериторан, обавезујући начин тумаче текст Конвенције. Са тим ћемо, нажалост, у догледно време да се суочимо у вероватно драматичној форми. Пред Европским судом за људска права тренутно је у процедури више од 1.500 тужби због повреда различитих људских права, почињених од стране наших органа власти. Како ствари стоје, тај број би могао све више и брже расти.

Посебно ме интересују тужбе које се тичу комплекса права везаних за слободу изражавања, слободу пријема и дистрибуције информација и, разуме се, слободу приступа информацијама. И, потреба да, с тим у вези, европске стандарде препознајемо и пре него што нам буду наметнути одлуком суда. Многи одговорни у органима власти, по много чему судећи, не располажу нивоом знања који је потребан за то да би државни органи своје поступање довели у склад са потребом остваривања поменутих слобода, у складу са стандардима дефинисаним Европском конвенцијом и ставовима израженим кроз одлуке Европског суда за људска права. Ова чињеница има (или ће имати) несумњив негативни утицај на ефекте деловања нових домаћих институција, чији је задатак да штите људска права - Повереник, Омбудсман, и сл.

То упућује на бар две важне ствари у вези са оспособљавањем одговорних за примену Европске конвенције. Прва је спровођење, на глобалном, државном нивоу, организованог и координираног програма едукације, пре свега правника, за примену Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, али и других комплементарних закона. Друга, краткорочнија, подразумева неодложно прихватање неких основних, неспорних, у европским релацијама потпуно афиримсаних ставова у односу на остваривање, односно ограничавање остваривања слободе изражавања, што значи и слободе пријема и дистрибуције информација и слободе приступа информацијама. Сасвим поједностављено, то подразумева прихватање става да је свако оганичавање те слободе могуће и легитимно само ако су испуњена три кумулативна услова. Први, да је основ за то ограничавање изричито предвиђен законом. Други, да ограничавање има за циљ заштиту претежнијег, такође легитимног, Конвенцијом или законом заштићеног интереса. И трећи, да је ограничење заиста неопходно у демократском друштву. У нашој пракси нема превише проблема са препознавањем првог, па ни другог интереса. Има, међутим, заиста много проблема са препознавањем трећег. У извесној мери, у друштву без дуге демократске традиције, то је и логично. Ипак, ограничавање поменутих слобода често није израз традиционализма, конзервативизма или примитивизма, већ је покушај да се од јавности сакрију чињенице које указују на неспособност, одсуство резултата, злоупотребу, корупцију.

За нормалан ток демократске транзиције јако је важно да свако ограничење слободе мишљења, изражавања, пријема и дистрибуције информација и приступа њима може бити, пре или касније, предмет контроле од стране Европског суда, али је још важније да буде предмет посебне пажње наше јавности. Аутор је повереник за информације