Извор: Недељни телеграф

Стизале су ми узнемиравајуће СМС поруке, анонимна писма, телефонске претње, било је и озбиљнијих ситуација о којима су обавештени надлежни органи, открива републички повереник за информације од јавног значаја, и каже:

Интервју Родољуб ШабиЋ

Влада ниједном није стала иза мене

БИА и Окружно тужилаштво у Београду не сарађују У 2006. у Службу повереника за информације од јавног значаја стигло је четири пута више предмета него 2005. - преко 1.800. Сваким даном све више грађана Србије тражи заштиту права на слободни приступ информацијама, а многи их и добијају, објашњава Родољуб Шабић, републички повереник за информације од јавног значаја.  

- Ризикујем да звучи нескромно, али мислим да има разлога за задовољство и квантитативним и квалитативним показатељима рада Службе повереника за информације. Не само мог, већ рада свих запослених у Служби. Обраћају нам се

сви: грађани, НВО, новинари, медији, предузећа, политичке странке, па чак и органи власти. Ипак, највише грађани. Практично, све су теме присутне, али је највећи интерес за располагање финансијским и материјалним јавним ресурсима:

буџети и њихова реализација, донације, јавне набавке, расходи, плате...

л На који проценат питања грађани никад нису добили одговор у државним службама?

- У више од половине случајева, већ на прву интервенцију повереника, на захтев да се изјасне о жалби, органи власти дају информацију, односно копију документа, коју су претходно ускратили. То говори да бисмо са само мало више добре воље могли имати и задовољније грађане, и бољу представу о односу органа власти према јавности, и мање администрирања у служби повереника. У осталим случајевима, осим кад жалбу одбијем или одбацим, морам да доносим решење којим налажем да се тражена информација достави. У великом проценту органи власти поступају по тим налозима. Међутим, ипак постоји неколико десетина оних који нису извршени. У односу на укупан број то није много, али је принципијелно забрињавајуће.

л Шта можете да урадите у таквим ситуацијама?

- У таквим случајевима повереник нема никавих законских овлашћења. Закон предвиђа да су решења повереника обавезујућа, а да у случају потребе Влада Србије обезбеђује њихово извршење. Нажалост, у тих неколико десетина случајева кад су грађани тражили од Владе да изврши решење које је повереник донео у њихову корист, она, до сада, ниједном то није учинила. То је озбиљан проблем који све више оптерећује примену закона.

л Која су питања остала без одговора?

- У групи неизвршених решења има веома различитих питања. Нека су већ имала значајан публицитет, као она у вези са информацијом о броју људи које БИА прислушкује, или у вези са ЈП Железнице Србије и набавком "шарених" композиција из Шведске, или у вези са београдским Окружним тужилаштвом и истрагом поводом смрти новинарке Даде Вујасиновић. Има и готово парадоксалних: неколико случајева кад је градоначелник Ниша ускратио информације, ником другом већ Комисији за информисање Скупштине града Ниша. Има и изузетно атрактивних са финансијског аспекта, као у случају Министарства за капиталне инвестиције и информација о тендеру за мост код Бешке, или оних о Мобтелу. Има и питања која недвосмислено говоре о елементарном неразумевању обавеза према јавности које подразумева јавна функција. Ту мислим на случајеве у којима велом "службене тајне" од јавности покушавају да се сакрију, на пример, примања чланова руководстава јавних предузећа, или издаци за репрезентацију и слично (на пример НИС, ПТТ Србија). Има и сасвим тривијалних, код којих је тешко чак и претпоставити разлог неизвршења.

л Највише прашине у јавности подигло се око броја грађана које БИА прислушкује.

Докле се стигло с тим случајем?

- Овај случај је, у међувремену, постао специфичан куриозитет. То решење сам донео пре више од годину дана по жалби НВО Иницијатива младих за људска права.

Сматрао сам очигледним да објављивање простог сумарног статистичког податка о укупном броју прислушкиваних не може угрозити никакав легитиман интерес.

Истовремено, спремност службе да објави такав податак могла је имати терапеутско дејство за нашу јавност, с обзиром на свежа трауматична искуства са злоупотребама тајних служби. Решење до данас није извршено, иако је у међувремену и Врховни суд одбацио тужбу БИА. Кад се, неколико месеци касније, у Црној Гори невладина организација МАНС, по истом питању, у спору са њиховом безбедносном агенцијом АНБ, позвала и на одлуку српског повереника, отворила се могућност да та одлука постане "међународни преседан", а да није извршена у Србији. Тако је отприлике и било. АНБ је прво одбила захтев, али кад је Управни суд Црне Горе укинуо њено решење, учинила је јавним податке о броју прислушкиваних и праћених лица. То што се догодило у Црној Гори допринос је и слободи приступа информацијама и цивилној контроли тајних служби, а сасвим сигурно неће угрозити безбедност земље. Њихово искуство, пре или касније, биће и нама корисно. Више бих волео да је обрнуто.

л С којим државним органима је сарадња најпроблематичнија, а с којима најлакша?

- Као позитивне примере означио бих Министарство за науку, Врховни суд Србије, Окружне судове у Београду и Новом Саду, могао бих још неке. И негативних примера има неколико, али мислим да се издвајају БИА и Окружно тужилаштво у Београду.

л Да ли сте икад били на мети претњи или других облика узнемиравања због посла којим се бавите?

- Да, јесам. Било је СМС порука, анонимних писама, телефонских претњи, али и знатно озбиљнијих ствари. О неким од најозбиљнијих моји сарадници су обавестили надлежне. Тренутно тога нема. Ипак, кад радите овај посао, тако нешто вероватно је неизбежно.

л У штампи се спекулисало да ћете на првом заседању будуће Скупштине бити разрешени функције повереника за информације. Како то коментаришете?

- Мислим да је то једна од последица правно-технички лоше написане, непрецизне и вишесмислене одредбе члана 5. Уставног закона. Ова норма може да отвори и друге, далеко сложеније проблеме у односу власти и јавности. Ни до данас није јасно шта су аутори те одредбе стварно желели, да ли је њен "квалитет"

последица грешке или намере. Како год било, мада ова одредба ниједном речју не спомиње повереника за информације, једно од више могућих значења ипак даје основа за спекулације које помињете.

л Да ли можете да претпоставите које интересне групе стоје иза тих написа? Коме је стало да Родољуб Шабић не обавља ту функцију и због чега?

- Не мислим да иза објављивања поменутих новинских текстова стоји неки посебан интерес. Као што сам рекао, они су, мање или више, логична последица садржине члана 5. Уставног закона. А да ли иза садржине те одредбе, такве каква јесте, стоје неки "специфични" интереси, посебно је питање. Већ сам рекао да би неке варијанте Уставним законом предвиђених "усаглашавања" постојећих закона могле, бар хипотетички, да воде ка успостављању односа између медија и власти на какве смо одавно, на срећу, заборавили.

- Није главни проблем евентуална смена актуелног повереника, већ могуће претварање тог органа у некакав недефинисани, чудно названи "орган за праћење остваривања права грађана на обавештеност". Знам да постоје веома утицајни људи који не воле што сам ја на функцији повереника и који би волели да ме с ње уклоне. Међутим, логичније је претпоставити да ствар ипак није, или бар није само персоналне природе. Не Родољуб Шабић, већ сваки повереник који би инсистирао на доследној примени закона, за одређене људе и групе био би проблем. Зато би за њих могло бити много занимљивије да изменама закона трајно отклоне претњу коју он представља за њихове нелегитимне интересе. Ту могућност не треба потцењивати, има много оних који желе да сачувају стечене ексклузивне позиције, сакрију од јавности неодговорност, неспособност и одсуство резултата, али и злоупотребе корупцију. У сваком случају, у догледно време видећемо ефекте контроверзне одредбе Уставног закона.

л Каква је Ваша сарадња с Владом Србије?

- Морала би да буде неупоредиво боља. То је дословно неопходно за квалитетну имплементацију Закона о слободном приступу информацијама. Са моје стране учинио сам све што сам могао и савест ми је мирна. Формално сам, у више наврата, подносио иницијативе за решавање постојећих проблема, за сада без ефеката.

Влада још није успоставила механизам за извршење одлука повереника, није активирала расположиве потенцијале за едукацију запослених, нити покренула механизме одговорности за кршење закона. Такође, и поред настојања, нисам успео да издејствујем да Влада предложи неке, за примену Закона о приступу информацијама изузетно важне, комплементарне законе. Мислим, пре свега, на законе о класификацији података, заштити података о личности и о поступању с досијеима тајних служби. Добро је што је активирање поменутих механизама и предлагање закона ушло у управо усвојени Акциони план Владе Србије, са идејом да буде реализовано током ове године. Добро је, јер то даје наду да би у догледно време могле да буду обезбеђене битне претпоставке за квалитетнију примену закона. Искрено се надам да ће и бити тако. Без тих претпоставки, примена закона нашла би се пред баријером коју никакав повереник не може сам да пробије.

Антрфиле : Синдром балканског шпијуна

л Да ли се у Србији нешто променило по питању тајне? С једне стране имамо упозорење НАТО да из институција цуре поверљиве информације, а с друге да се у нашој земљи тајном сматра и јеловник у војној кантини?

- Још немамо савремен Закон о класификацији података, стање у овој области је заиста лоше. Уместо једног, мање или више типског закона, какав имају све земље које јесу или желе да буду укључене у евроатлантске интеграције, ми имамо правну конфузију. У нормативним решењима, али и у пракси, одржавају се, чак су доминантни конзервативни, превазиђени ставови. Има доста случајева да се иза тајне склања оно што никако не би требало да буде тајна. Разлози за то су

различити: од жеље да се заштите потпуно нелегитимни интереси, преко идеје да се сачува стечена недодирљива позиција, до мистификација условљених синдромом "балканског шпијуна". Уместо да један закон одговори на питања: шта уопште може бити тајна, ко о томе одлучује, под којим условима, на који рок, ко врши надзор, ко и под којим условима може да опозове статус и слично, ми имамо праву шуму често контрадикторних прописа. Добро је што ће улазак у Партнерство за мир убрзати право решење овог проблема, али и без тога бисмо заиста морали да га решавамо без одлагања.

ПИТАЊА БЕЗ ОДГОВОРА

л Колико људи у Србији БИА прислушкује?

л  Како је ЈП Железнице Србије набавило "шарене" композиције из Шведске?

л Како је, заиста, страдала новинарка Дада Вујасиновић?

л Шта је истина у случају Мобтел?

л Како је текао тендер за мост код Бешке?

л  Колике су плате шефова у јавним предузећима(НИС, ПТТ...)?

Много разлога за забринутост

л Да ли сте задовољни радом Службе повереника у 2006. години?

- Служба је радила квалитетно, иако са готово четири пута мањим бројем запослених од оног који је предвиђен, и на који је сагласност дала Народна скупштина. Све тужбе против решења повереника о којима је до сада решавао Врховни суд одбачене су или одбијене. Рађено је на едукацији, објављен је Водич кроз Закон на српском и на још седам језика националних мањина, дат је активан допринос уношењу у Устав гаранције права на приступ информацијама...

Није без значаја ни то што смо радили рационално и уштедели. Нисмо потрошили скоро 60 одсто расположивих буџетских средстава.

- Оцене рада повереника садржане у извештајима о мониторингу примене Закона о слободном приступу информацијама су добре, чак врло добре. И оне домаћих експерата и НВО, а и ОЕБС, Савета Европе, Европске комисије... Крајем године посебно ме обрадовало специјално годишње признање УНС, јер, кад је реч о деловању на пољу слободе приступа информацијама, оцена новинара има посебну специфичну тежину. Наравно, без обзира да ли су оцене рада повереника и његове службе добре или лоше, не може се само на основу њих оцењивати квалитет примене закона у целости. Већ неколико пута сам рекао да, генерално, више имамо разлога за забринутост него за задовољство.