Извор: Политика

ЧИП ЗА ПРИГОВОР САВЕСТИ

ЛИЧНА ДОКУМЕНТА

Министарство унутрашњих послова најавило је да примена новог Закона о личној карти неће почети крајем јануара, како је то законом предвиђено, као и да ће уредбом владе обавеза грађана да имају личне карте снабдевене електронским чиповима бити претворена у факултативну, односно да ће такву личну карту имати само онај ко то жели. Вероватно ће сама идеја да се уредбом владе интервенише у одредбу закона бити суочена с многим примедбама формално-правне природе. Лично, делим мишљење да, са становишта нормалне хијерархије правних аката, оваква идеја не може поднети критику, али, искрено, немам жељу да се таквој критици придружим. Јер, мислим да ће најављени потез МУП-а, бар за одређено време, отклонити неке оптерећујуће дилеме и многе људе учинити мирнијим.

У прилог томе говори ми и то што сам о једној необичној теми у последњих месец или два, више пута разговарао с различитим људима из стручних удружења, НВО, цркве. Тема је био приговор савести. Вероватно делује необично то да приговор савести означавам као „необичну” тему, јер тешко да заслужује тај епитет.

Приговор савести је у међународним релацијама прихваћен правни стандард који подразумева право да се због религијских, етичких, моралних, филозофских и других сличних разлога одбије извршавање одређене законске обавезе. То право је прихваћено у великом броју земаља света и одавно није нешто необично. И наш Устав познаје приговор савести. У члану 45. стоји да „лице није дужно да противно својој вољи или убеђењима испуњава војну или другу обавезу (која укључује употребу оружја). Лице које се позове на приговор савести може бити позвано да испуни обавезу (без обавезе да носи оружје), у складу са законом”.

„Изостављање”, односно стављање речи које говоре о оружју у заграду,

илуструје „необичну” садржину поменутих разговора. Наиме, људи са којима сам разговарао размишљали су о праву на приговор савести у једном контексту битно другачијем од стандардног - о позивању на њега у вези с обавезом која не укључује употребу оружја и у прилог томе су истицали озбиљне разлоге. Непосредан повод за то је био управо почетак примене новог Закона о личној карти, пре свега, одредби чл. 7. и 8. које, поред осталог, предвиђају да се у личну карту уносе и тзв. биометријски подаци, да она садржи контактни микроконтролор (чип), те да омогућава аутоматско очитавање података. То је, још у фази предлагања закона, било повод за многобројне жестоке реакције врло различитих субјеката.

Неки људи биометријске личне карте виде као непотребан сувишан феномен који, мада није реално опасан, ипак јесте иритантан због својих „тоталитарних” карактеристика. Други у томе виде корак ка реалном успостављању тоталитарне контроле. Неки, опет, препознају прву фазу у претпостављеном трофазном процесу - отприлике, прво један чипом снабдевен документ, потом један једини документ, наравно са чипом и на крају само чип, као документ који се не носи у џепу или новчанику, већ у телу, под кожом. А одатле за неког није далеко ни до застрашујућег, апокалиптичног виђења будућности какво је оно из, у последње време, често помињаног Откровења Јовановог. Очигледно је да наш Устав не даје нимало простора за истицање приговора савести у односу на законом предвиђену обавезу, осим кад та обавеза укључује употребу оружја. И чињеница да су, у време доношења закона, све критике практично игнорисане, говорила је да ни политичка констелација не иде у прилог тако нечем. Ипак и поред тога, сва је прилика да и без измене закона, онај ко не жели да има личну карту снабдевену чипом, неће ни морати да је има. Да ли је то први наговештај ширења простора за примену приговора савести? То је, наравно, неизвесно али је извесно да ће, бар за аналитичаре, поред осталог, бити занимљиво и питање ко или шта је утицао на то да МУП повуче овај потез. На једну од могућих претпоставки с тим у вези могао би да указује и прилично видан ангажман представника СПЦ. Реална или не, оваква претпоставка је, у вези с приговором савести, сигурно асоцијативна. Бар мене, иако преферирам аргументе правне природе, подсећа на то да је и процес чији резултат је актуелна, призната садржина приговора савести, својевремено, покренут мотивима религијске природе.

Многи од оних који не виде проблем биометријске личне карте у контексту

остварења неке црне или сиве, орвеловске или библијске, футуристичке пројекције - виде га, међутим, као реалан проблем садашњости. Лични документи снабдевени електронским чиповима подразумевају стварање база података које су далеко богатије и комплексније од досадашњих, класичних. То потенцира могућност власти да скоро тренутно употребљава огромну количину информација о грађанима, али самим тим и да их, она или субјект коме их је уступила, злоупотребљава. Наравно, злоупотреба информација, њихова незаконита употреба или интервенција у њихову садржину, не мора бити вршена од стране власти, већ може бити и последица злонамерних упада споља. Такође, није могуће отклонити сумње у погледу тога да електронски чип у личној карти може бити (зло)употребљаван за лоцирање или праћење. Било би нецелисходно, у било којој области, одрећи се користи коју доноси коришћење напредних технологија, али би било неодговорно заборавити на ризике које оно, такође, доноси. Баш зато је важно да се време, које ће бити обезбеђено „контроверзним” потезом МУП-а, искористи за то да се у отвореној  комуникацији власти и стручне јавности отклони што више дилема, а евентуалне злоупотребе новог идентификационог система искључе или бар сведу на минимум. С тим у вези је незаобилазна чињеница да је, мада је Уставом зајамчено, право грађана на заштиту података о личности код нас више теоријско него стварно. Увођење нових личних карата, с чипом или без чипа, у сваком случају више него озбиљно, упозорава на то да би један од апсолутних приоритета будућег сазива Народне скупштине морало да буде доношење новог Закона о заштити података о личности. *Повереник за информације