Извор: Данас
Људска права и слободе су, у савременим условима, глобални феномен. Зато, све што се поводом њих дешава, без обзира где, има универзалан значај. Проблеми и преседани настали или почињени у једном, мутатис мутандис, релевантни су и заслужују пажњу у било ком другом делу света. С тим у складу, било би сасвим у реду да констатујемо да је пре неколико месеци Интерамерички суд за људска права, амерички пандан Европском суду за људска права у Стразбуру, донео одлуку која заслужује далеко више пажње него што је код нас, стицајем околности, привукла.У спору Клода Рејеса и других против Чилеа, суд је донео и објавио пресуду којом је закључио да је држава повредила право које у члану 13. јемчи Америчка конвенција о људским правима - "Пакт из Сан Хозеа, Костарика" из 1969. и, тим поводом наложио је Чилеу одређене обавезе. Иначе, поменути члан 13. уређује слободу мишљења и изражавања. Његова садржина мање-више истоветна је са садржином одредбе чл. 10. Европске конвенције о људским правима.
Оно што овај судски спор чини посебно специфичним јесте то да је покренут поводом права на слободан приступ информацијама. Покренут је по тужби групе еколога, који су још од 1998. безуспешно покушавали да добију информације о државном пројекту Рио Кондор, по много чему контроверзном са становишта заштите околине.
Пресудом којом је усвојио тужбу, Интерамерички суд потврдио је нешто што је и до сада било јасно, али у међународној пракси заштите људских права ипак није никад потврђено на тако експлицитан начин. Одлука коју је суд донео, има огроман значај за право на слободан приступ информацијама, будући да оно није експлицитно зајамчено чл. 13. Америчке (ни чл. 10 Европске) конвенције, већ из њих мора да се изводи. Суд је стао на становиште да је слобода мишљења и изражавања неодвојива од права на приступ информацијама у поседу власти и да нужно претпоставља то право. Суд је изразио став да то подразумева право сваког да такве информације тражи, а да при том не мора да доказује никакав директан, посебан или лични интерес. Обавеза је власти да омогући приступ информацијама. Приступ може бити ограничен, али ограничења се морају свести на изузетке који су, ради заштите других интереса, дозвољени Конвенцијом. При том, изузеци морају бити сразмерни потребама заштите и право на приступ информацијама могу ограничавати само у мери која је неопходна. Суд је посебно закључио да државе треба да искорене норме и праксу којима се крши право на приступ информацијама.
Занимљиво је и индикативно да се, при означавању преседана и докумената које је имао у виду приликом одлучивања, Интерамерички суд, поред осталог, позвао и на више наших, европских докумената, укључујући бројне акте Савета Европе, препоруке Парламентарне скупштине из 1970. и Комитета министара из 1982, 1998. и 2002.
Став Интерамеричког суда да повреда права на приступ информацијама од јавног значаја очигледно представља повреду слободе мишљења и изражавања, представља један од оних преседана који, на дужи рок, дају изузетан допринос ширењу простора за остваривање људских права. Зато је сувишно објашњавати зашто је таква одлука, не само за неког ко ради мој посао, више него занимљива. Али, није њен огромни начелни значај једино што је чини занимљивом. Са становишта наших конкретних услова постоји још нешто, много прагматичније, такође врло занимљиво.
Наиме, суд је, усвајајући тужбу и констатујући да је држава Чиле повредила одредбе Америчке конвенције о људским правима, као што је уобичајено, туженом наложио и одређене обавезе. Ради се о обавезама које су у оваквим случајевима мање-више уобичајене. Две од њих, у сваком случају. Тако је Чилеу наложено да садржину одлуке Интерамеричког суда за људска права објави у свом Службеном гласнику, а поводом оног што је представљало основни тужбени захтев наложено му је да тражиоцима информације пружи информације које су захтевали, или да им да одговарајућу рационално образложену одлуку због чега не може да им пружи те информације. И преко тога, суд је наложио Чилеу да усвоји мере неопходне за остваривање права на приступ информацијама које су у поседу власти, мере којима ће бити уређен делотворан поступак за остваривање права, рокови и званичници овлашћени за поступање по захтевима.
Списак обавеза ни овим се не завршава. Суд је наложио Чилеу још једну обавезу: да у разумном року обави обуку органа власти, званичника и јавних службеника за поступање по захтевима за информацијама, о нормама којима је регулисано ово право, укључујући и међународне стандарде које треба да поштују у погледу рестрикција слободног приступа информацијама.
Са становишта наших конкретних прилика, ова последња обавеза веома је асоцијативна. Подсећа на то да управо непознавање права и процедуре из Закона о слободном приступу информацијама, а посебно обавезујућих међународних стандарда у вези са ограничавањем овог права, од усвајања Закона до данас, представља један од највећих проблема у остваривању слободе приступа информацијама. А, самим тим и на то да треба без одлагања приступити осмишљавању и реализацији одговарајућег програма обуке људи у органима власти. Не због страха од могућег суочавања са неком сличном одлуком Европског суда за људска права, ни зато што нам то препоручују монитори међународних организација већ, пре свега, због тога што је то потребно и корисно. Аутор је Повереник за информације
