Извор: Глас јавности

Родољуб Шабић

Очекивања

Управо је окончана незапамћено дуга предизборна кампања. Више од двадесет странака или коалиција, на чијим листама се налази једна права мала армија од скоро 4.000 посланичких кандидата, дуже од два месеца жестоко су радиле на томе да увере бираче да је прави, најбољи, чак и једини одговор на сва питања са којима смо суочени у томе да се гласа баш за њихову листу. Ускоро ћемо имати прилику да видимо ефекте кампање. А одмах потом и да видимо како ће изгледати реализација обећања датих у предизборној кампањи. За многе наше грађане, она у вези са антикорупцијским деловањем која су иначе заузимала једно од најважнијих места у кампањи, посебно су занимљива.   

С обзиром на при том испољену количину воље за антикорупцијско деловање, рекло би се да ћемо крај 2007. године, на Глобалном индексу перцепције корупције, дочекати, не, као ове, на 90 - 92. месту, са Габоном и Суринамом, већ на неком неупоредиво бољем. Наравно, уз услов да сва или бар већина датих обећања буду реализована. Ипак, зна се шта су обећања дата у предизборној кампањи. Зна се да је њихова вредност, односно вероватноћа реализације, најблаже речено, крајње релативна.

И поред тога, нормално је да грађани очекују да бар део датих обећања буде остварен и то очекивање нико не би смео да доживљава као израз наивности већ као израз нормалне, легитимне жеље за животом у уређеном, одговорном друштву. Уосталом, не само жеље него и права. С тим у вези добро је подсетити се и на то да се изборна кампања финансира и новцем из буџета, значи, новцем грађана, пореских обвезника који су га обезбедили.

И за финансирање ове, управо окончане изборне кампање, из буџетске резерве, обезбеђено је нешто више од 323 милиона динара. Једна петина за све учеснике у изборима, а четири петине поделиће оне странке или коалиције које успеју да уђу у Скупштину, сразмерно броју освојених посланичких мандата, за покриће реалних трошкова. За наше прилике, то је велика сума. Ипак, експерти кажу да су трошкови које учесници у кампањи направе много већи и да неке појединачне кампање, вероватно, коштају по неколико стотина милиона.

Дакле, за кампању је било потребно много новаца и то одмах. Мало је оних који га имају, а још је мање оних који су спремни да га дају. Ко је могао да да велики новац, могао је и да користи "изнудицу" друге стране за то да је обавеже, и да створи могућност да је, ако и кад буде прилика, стави у функцију својих интереса. А поменутих 323 милиона пореских обвезника су обезбедили управо зато да би такав негативан утицај спречили. Имају ли право да то очекују?

Је ли издвојени износ новца за то довољан? Да ли одговор треба тражити у реалном окружењу оних који троше новац или оних који га обезбеђују? Кад се износ од 323 милиона подели са 250, са бројем посланика, добија се око 1,3 милиона, што је, отприлике, износ који одговара четворогодишњој просечној плати у Србији. У земљи у којој скоро милион људи није у могућности да заради никакву плату то је нешто што се не сме потцењивати.

Учесници у изборној трци биће врло брзо у прилици да покажу свој (не) коректан однос према тој чињеници. О (не) искрености врло гласно декларисаних антикорупцијских опредељења, на најбољи начин говориће не само спремност да тачно и коректно прикажу трошкове кампање који треба да буду надокнађени буџетским средствима, већ, и више од тога, спремност да се и сви остали трошкови, а пре свега извори финансирања, учине доступним јавности.