Извор: Данас

Право и (само)воља у пракси Републичке изборне комисије

Закони и добра воља

Након седнице Републичке изборне комисије одржане крајем фебруара, наша јавност добила је значајну количину информација из извештаја о финансирању изборне кампање. Доставиле су их политичке странке које су у кампањи учествовале. Будући да су први пут до сада код нас такве информације јавно саопштене, могло би се рећи да такав исход те прилично бурне седнице Републичке изборне комисије представља маркантан, демократски резултат, нешто што је, објективно, разлог за задовољство. Нажалост, околности под којима је тај резултат остварен кваре то задовољство.

С тим у вези није сувишно да се подсетимо на неке ствари. Рецимо на то, да је Србија још у јесен 2004. добила Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја који је сваком зајемчио право да му се учине доступним информације од јавног значаја, а у корелацији с тим правом, утврдио обавезу органа власти да такве информације без одлагања пружи ономе ко их тражи. И на то да су, две године касније, новим Уставом Републике Србије појачане гаранције овог права, а оно подигнуто на ранг уставом зајамченог људског права. Уз то, наша земља је прихватила и ратификовала више значајних међународних докумената којима се поред осталог јемчи слобода штампе, слобода медија, право на приступ и дистрибуцију информација. Дакле, комплекс права која заједно чине слободу мишљења, незаобилазни елемент правног поретка сваког демократског друштва. Код таквог стања ствари, то да је неки орган власти јавности ставио на располагање информације о нечему што је без сумње пар еxелленце од јавног значаја, не би смело да представља нешто посебно, већ нешто редовно, нешто сасвим уобичајено. Међутим, поменуте околности говоре да је још увек за многе то нешто ванредно, пре некакав ексцес, него нешто нормално и обично.

Одлуку да се информације ставе на располагање јавности Републичка изборна комисија донела је прегласавањем, након што је чак неколико пута гласала о томе и након што је на крају одлучила да привремено јавности ускрати део информација. А било је чак и предлога да се јавности ускрати све, да јој се не дају никакве информације.

Прегласавање, односно понављање гласања било је узроковано "дилемом" у вези са тим шта чини садржину извештаја. "Дилему" су изазвали ставови да информације о приватним донацијама, односно донаторима нису елементи извештаја. Познато је да Закон о финансирању политичких странака забрањује анонимне донације. Познато је и да странке имају обавезу да поднесу извештај о финансирању кампање. Зна се и у ком су року то дужне да ураде. Зна се да извештај мора да буде комплетан. Зна се да је, по закону, тај извештај строго формалан и да се подноси на обрасцу који доноси министар финансија. Зна се и да је министар финансија прописао тај образац и да образац, као обавезан елемент предвиђа и приватне донације. Коначно, зна се и да Закон о слободном приступу информацијама предвиђа могућност да се јавности ускрате оне информације које би непотребно могле угрозити ма чију приватност (кућне адресе, бројеви телефона, матични бројеви и сл.). Дакле, простора за дилему нема, а разлози који су до ње довели, без обзира на настојања да буду изнети у правној форми, нису правне већ (дневно)политичке природе. Шта конкретно стоји иза њих у крајњој линији сасвим је свеједно, јер у задатом контексту у сваком случају не би смело бити од значаја. Не би смело, али могло се догодити да ипак буде. За тако нешто било је потребно, односно довољно, само то да чланови Комисије, иначе у великој већини представници странака које су извештаје поднеле, гласају нешто другачије.

И предлог да се јавности ускрате све информације зависио, је дакле, од расположења чланова комисије. С обзиром на, више него очигледну, супротност овог предлога са уставом и законом, та могућност је нешто што заиста заслужује озбиљну пажњу. Допуштање овакве могућности "другачијег исхода гласања" је парадигма за присуство једног стања свести које је тешко, чак немогуће, довести у склад са стварним захтевима демократске транзиције. Реч је о свести која релативизује правни поредак и која остваривање његових, за друштво витално важних функција ставља у директну зависност од политичког опортунизма. Такав однос права и политике, у крајњој линији, реформску законодавну активност своди на продукцију папирних аката, без реалних консеквенци у животу друштва. Он успоставља контекст у коме је вредност принципа легалитета веома релативна, а законом утврђене обавезе доживљавају се озбиљно или неозбиљно у зависности од тога да ли је реч о обавезама власти, односно оних на власти, или обавезама обичних грађана. У таквом контексту улога законом утврђених механизама и институција за контролу власти може се лако свести на само симболички ниво.

То да ничији интерес не сме бити изнад закона, да воља не сме бити јача од права, да примена закона и остваривање људских права не смеју зависити од ма чије добре воље, у демократском свету, нико неће или бар не сме отворено довести у питање. И код нас је тако. А ипак је веома дугачак списак наших нових закона који се не примењују или се "делимично" примењују. Не функционише Уставни суд. Иако смо пре готово годину и по добили Закон о омбудсману - немамо омбудсмана. Исто је и са државном ревизорском институцијом. Безмало половина општинских власти "не зна" за обавезу да поднесе годишњи извештај о примени закона о слободном приступу информацијама. Обавезу подношења извештаја о имовини, предвиђену законом о решавању сукоба интереса, извршила је једва трећина функционера. Зашто је тако?

Одговор који се намеће, морао би да нас подсети да је свако друштво које је, ма и на кратко, волунтаризму дало примат у односу на легализам, платило цену за то. Никад није била ниска, и никад нико није избегао да је плати. За неодговорну илузију да бисмо могли бити први којима ће то успети, баш ништа, укључујући и нашу пословичну склоност ка самозаваравању, не може бити оправдање. Аутор је повереник за информације