Извор: Глас јавности
НАРОД ФИНАНСИРА - РОДОЉУБ ШАБИЋ
Свако има право да му се информација од јавног значаја учини доступном, а на његов захтев орган власти који је поседује је дужан да му то омогући без одлагања, а најкасније у року од 15 дана. Тако предвиђа наш Закон о слободном приступу информацијама. Да у стварности, нажалост, често није тако, на алармантан начин потврђују бројни случајеви из праксе Повереника за информације.Тако и недавно окончани случај жалби које је због недобијања копија уговора о концесији за аутопут Хоргош - Пожега, Скупштина АП Војводина изјавила против два републичка министарства. Једно министарство је све време, од почетка до краја било у потпуном, иначе недопуштеном, чак и кажњивом "ћутању администрације". И друго је "прећутало" законски рок од 15 дана, потом га без основа продужило на 40, да би и тај рок истекао без ефекта. То што законом предвиђена процедура очигледно није поштована, чак ни у случају кад је подносилац захтева највиши орган власти у покрајини, нужно намеће забрињавајуће питање - шта онда, у сличној ситуацији, може да очекује грађанин или новинар?
Наравно, жалбе су биле основане, не само због процесних пропуста, већ и зато што није било материјално правних разлога за ускраћивање информација. Заправо, једини поменути разлог је био то да је са концесионаром уговорено, да су буквално све информације у вези са изградњом аутопута "поверљиве". При том, без одговора на питање - зашто. А, очито је да за то нема ни потребе, ни логичног оправдања. Уз то, да би се могао ускратити приступ јавности, уз формални услов да нека информација носи ознаку поверљивости, наш закон захтева још један - а то је да због давања информације могу наступити тешке правне или друге последице по интересе претежније од права јавности да зна. У конкретној ситуацији, очито није тако, право јавности је прече од заштите некакве апстрактне "поверљивости".
У начелу, јавност има право да зна све о раду власти, а поготово о великим располагањима државним новцем или добрима. Кад се, као у случају концесије за аутопут, неком ставља на располагање изузетно вредан друштвени ресурс, јавност мора да зна под којим условима се то чини. У земљи која има изузетно висок степен корупције и веома низак ниво поверења у органе власти, поготово. На светском индексу корупције имамо лошу оцену и делимо "високо" 90-92. место са Габоном и Суринамом, а проценат наших грађана који имају поверење у органе власти је очајно низак. Најбољи, заправо једини начин да се то промени јесте пуна прегледност пословања органа власти и доступност података о њиховом раду.
Уосталом, обавеза демократске власти је да стално шири круг информација које су доступне јавности. Од ње се очекује да буде коректна према захтевима грађана или медија, али и више од тога, да што више информација чини доступним јавности, не чекајући да то неко тражи. Информације које настају у раду власти су унапред плаћене новцем пореских обвезника и треба да су што више у функцији интереса оних који су их платили, у функцији науке, новинарства, културе, бизниса. У свету је све више база података органа власти доступно најширој јавности, на интернету. По добар пример не морамо ићи ни у земље са дугом демократском традицијом, ни далеко. Ето, у суседству, у Хрватској, управо ажурирају свој Регистар концесионих послова, који обухвата око 5.000 уговора. Министар финансија Шукер, главни промотер те активности, при том наглашава да је основна идеја да сви ти уговори буду доступни јавности, да их сви, а не само привилеговани, могу видети и на интернету. Зар је, односно зашто је проблем да и код нас буде тако?
