Извор: Данас
Борба против корупције - један од пет циљева нове владе
На фамозном глобалном индексу перцепције корупције наша земља се, већ годинама налази на забрињавајуће високим местима, која углавном дели са афричким и азијским земљама, и са оценама које су још више забрињавајуће. Чак и највиша коју смо до сада добили говори о стању у друштву у коме се "корупција отела контроли и представља системски проблем". Уз то, велика већина грађана корупцију сврстава у круг најозбиљнијих проблема са којима се као друштво суочавамо. Чињеницу да је борба против корупције у приступном пледоајеу апострофирана као једна од пет најбитнијих тачака Програма нове владе Србије треба поздравити и подржати. Наравно, борба против корупције није тема од јуче. Од 2000. вучен је низ потеза са циљем да се обезбеде антикорупцијски ефекти. Изменама у кривичном законодавству поред класичног кривичног дела примања и давања мита, добили смо целу групу кривичних дела корупције. Ратификовали смо готово све релевантне међународне документе. Земља је постала чланица практично свих антикорупцијских асоцијација и иницијатива. Добили смо фундаменталне антикорупцијске законе у областима јавних набавки, финансирања политичких странака, сукоба интереса и слободног приступа информацијама. Имамо и законе о Омбудсману и државној ревизији. Усвојили смо Националну стратегију реформе правосуђа и Националну стратегију за борбу против корупције. Нажалост, очекивани ефекти су изостали. Практичне последице измена у кривичном законодавству су минималне. Раскорак између започетог и оствареног тражи да си поставимо питање - да ли се можда самозаваравамо? И да добро размотримо аргументе експерата који критикују "традиционални" концепт борбе против корупције. Посебно оне који указују на специфичне последице тога што се та борба у земљама као наша одвија, пре свега, уз помоћ и под будним оком страних донатора и монитора. Зато су "на цени" што видљивији ефекти, па се власти тих земаља опредељују да усвајањем што више закона, стратегија и мера у кратком периоду, "потврде" своје антикорупцијско опредељење и продуктивност. Тиме и формирањем разних антикорупцијских тела, макар и без реалних потенцијала, у ствари заваравају стране мониторе, али и саме себе. Чак и они који нису нарочито склони да прихвате ставове радикалних критичара "традиционалне" концепције, сложиће се да исти непријатно асоцирају на нашу актуелну ситуацију. Зато је добро знати да критичари традиционалног концепта поред пажње вредних критика, имају и пажње вредне предлоге. Један од њих, Данијел Кауфман, експерт Светске банке, је још пре неколико година изнео тврдњу да емпиријска истраживања упућују на закључак да стопа корупције знатно мање зависи од традиционалних мера него од оног што колоквијално зову транспарентност пословања власти. Он тврди да емпиријски није потврђена корелација између корупције и "традиционалних" антикорупцијских мера, али да је смањење стопе корупције у сасвим директној корелацији са повећањем прегледности пословања органа власти. Зато сматра да се квалитетни резултати у борби против корупције пре свега остварују решењима која обезбеђују отвореност свих поступака власти за јавност, доступност података о раду власти медијима и грађанима и оспособљавању функционера и чиновника да на одговарајући начин поступају и односе се према јавности. Наше нормативно и фактичко окружење изгледа ми као права средина за проверу и потврду ових ставова. Бројне ствари из праксе Повереника за информације упућују на то. Рецимо, то што се Удружењу бубрежних болесника ускраћује уговор о ремонту апарата за хемодијализу, јер је "пословна тајна". Или то да се синдикатима из истог разлога не дају информације о продаји предузећа. Или "строго поверљиве" јавне набавке. Или то да се иза "службене тајне" крију подаци о крађи на наплатним рампама на ауто-путу. Или "тајни" подаци о платама или трошковима репрезентације руководстава предузећа у јавној својини. Или "поверљивост" података о донацијама које државна предузећа дају ко зна коме. Или, "поверљивост" свих информација из уговора о концесији... Наравно, није увек и обавезно иза сваког од ових примера корупција. Али јесте отворен простор за сумњу која, кад се не демантује, делује крајње дестимулативно на стварање друштвене атмосфере неопходне за додатне антикорупцијске напоре. Аутор је повереник за информације
