У „Политици” од 25. маја објављен је текст Драгољуба Жарковића под насловом    „До Пожеге преко Стразбура”. Будући да сам у тексту поменут, и то у функцији    коју вршим, имам обавезу да на њега реагујем.

Будући да је функција повереника, поред осталог и да штити права новинара, не    сматрам пожељним да полемишем са њима.   
Ипак, мислим да овог пута морам, са жељом да подсетим на то да су добра мера и   укус важни и у новинарству, посебно кад се новинар одлучи да пише о материји    коју очигледно не познаје баш најбоље.

За илустрацију довољан је и само део текста у коме господин Жарковић,    анализирајући дешавања у вези са (не)доступношћу информација из уговора о    изградњи аутопута Хоргош-Пожега, поред осталог каже:   „Моја шанса да видим тај уговор једнака је шанси да заиграм у Лиги шампиона и    забијем победоносни гол у надокнади времена. Проблем је у томе што, изгледа,    исте шансе имају Бојан Костреш, председник војвођанске Скупштине, и Бојан    Пајтић, председник војвођанске владе, појачани Родољубом Шабићем, повереником    за информације од јавног значаја.

Овај последњи је пре неки дан поводом тога издао и некакво саопштење које    врви од замршеног, административног и бирократског текста, позивањем на    специфичне одредбе и опште право, али је из таквог сочињенија јасно да је    Шабић узалуд куцао на Илићева врата и да уговор остаје у сефу министра.”  
Што се тиче шанси господина Жарковића да игра у Лиги шампиона и даје    победоносне голове, слажем се с њим да су оне минималне. Међутим, кад је реч о    његовим шансама да види предметни уговор, имам и жељу и обавезу да му у томе    помогнем. Сасвим сам сигуран да у складу с овлашћењима која су ми стављена на    располагање то и чиним и верујем да ће се показати да су му процене у погледу    те шансе погрешне.  
Чињеница да је за господина Жарковића главни проблем то што, како каже, исте    (минималне) шансе да виде уговор имају и председници војвођанске владе и    Скупштине и повереник за информације од јавног значаја, говори да он није    најбоље информисан. Повереник нема никакав проблем да види тај уговор. Он, по    члану 26. Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, има    право увида у сваки носач информација, а министар Илић и његови сарадници нису    то ниједног тренутка довели у питање.  
Посебна права функционера Покрајине утврђена другим законима нису била предмет    којим сам се бавио, јер то није посао повереника за информације.

Дакле, иако Закон о концесијама, по мом мишљењу, њима, поред осталог јемчи    право на информације о овом послу, при доношењу одлуке се нисам тиме ни    руководио. Бавио сам се правом јавности, правом сваког да зна, и у том    контексту, за мене је било ирелевантно да ли је жалбу потписао председник    Скупштине Војводине или рецимо господин Жарковић.

У решењу које сам донео недвосмислено сам изразио став да увек када се, као у    случају концесије за аутопут, неком ставља на располагање изузетно вредан    друштвени ресурс, јавност мора да зна под којим условима се то чини и став да у    конкретној ситуацији право јавности да зна очигледно претеже над разлозима    сасвим апстрактне „поверљивости”.

Будући да сам оценио да је због различитих изјава неких функционера могло у    јавности доћи до неразумевања и нејасноћа у вези са извршењем налога које сам    дао и у вези са „тајношћу” уговора, дао сам накнадно и јавно саопштење које    Драгољуб Жарковић назива сочињенијем и за које оцењује да „врви од замршеног    административног и бирократског текста”. Како сматрам да је неспорно право    новинара да критикује сваког функционера, уздржаћу се од било какве оцене    основаности ове критике и позвати цењене читаоце „Политике” да се са садржином    саопштења упознају на веб-адреси www.повереник.орг.yу.   
Прилично сам сигуран да ће га разумети другачије него Жарковић. Саопштење није    писано на духовит и жовијалан начин, а није ни у стиховима. Писано је сувим, за    лаике одбојним, правничким језиком, што је неминовна последица чињенице да се    повереник бави управо применом права, а не нечим другим.  
Повереник за информације обавезан је да поступа у складу са Законом о слободном    приступу информацијама, добрим или лошим, а не у складу са било чијом    представом о његовој улози, укључујући и ону коју има гдин. Жарковић. По    закону, повереник само одлучује о праву. Нема ни фактичке могућности ни правних    овлашћења да сам извршава своје одлуке. Орган коме је дао налог по закону је    обавезан да по њему поступи, а ако то не учини Влада Србије, опет по закону,   
дужна је да обезбеди извршење поверениковог решења.

Мислим да је прилично очигледно ко се како у овом случају односи према закону.    Зато је очигледно и то да се господин Жарковић овог пута свесно определио да    иронизује на рачун оног ко поступа по закону иако је, без своје кривице,    слабији, а уздржао се од иоле критичкијег коментарисања поступака оних који    закон не поштују, али су моћни. То јесте лакше и без ризика, али, бар ја тако    мислим, не приличи новинарима његовог формата.   
Родољуб Шабић, повереник за информације, Београд